Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Улази се кроз поприличан мрак, као да спреда нема прозора. Гугао показује да их има, али на његовој фотци су врата дрвена. Ту мора да је пао неки редизајн откако је снимљена. И успео је. Чим се прође тај део, и обиђе пољска кухиња…

…долази се до величанственог хаоса од сто хиљада разних дрангулија из овдашње првобитне индустрије, где се одваја степениште за подрум, где је изгледа амбијент некако другачији (нисам залазио, довољно је времена одлазило на четворо клинаца да се и то стигне), па неко полупоткровље, које изгледа дигнуто колико котарка, па се онда пролази кроз шанк.

Улази се у неку као шупу за комбајне, све врло високо, светло упада са стране, седишта од масивног дрвета са ту и тамо крзном (козијим?) пребаченим преко наслона. Светиљке од ручних виноградарских пумпи… ма све. Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима. Клопа… развалили смо се, није да нисмо, кувар је маштовит а пекар… „чиме сте уценили пекара?“ „добио је понуду коју није смео да одбије“. Овакав хлеб нисам јео одавно.

За разлику од сто осталих етно кафана, где се етнографија завршава на дрвенарији и два-три колска точка и можда понеком плугу у авлији, овде се није штедело. У углу иза келнерског пулта, на ексерчићима виси двадесетак разних џезви, а око њих је поређано бар туце старих ручних млинова за кафу. На фоткама сам избројао и седам-осам наћви, а нисам још све ни обишао.

А био би и додатак – кажу да имају у Темишвару сестринску кафану, истог имена, а можда је и исти дизајн. Понављам реч дизајн јер се примети на сваком кораку, неко је то смислио, био пуштен (и финансиран) да уради, и можда и да се после отрезни… Добро је, баш је добро. Ово више није „е, кад смо већ у Вршцу, могли бисмо да свратимо“, ово је „е, јел’ имамо неки изговор да одемо до Вршца?“.

Било би ту материјала за још педесет добрих фотки – ко зна како ово изгледа кад је сунчано, како ноћу, како у жутом а како у плавом сату, кад је празно и кад је баш гужва, верујем да је исто добро. Но, нисам могао само да фоткам, требало је оно и појести…

(велике: прва, друга, трећа, четврта)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image