Author: Комшија

Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита
Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

таксисти неће да се постројавају

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.
Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану.… Nastavite sa čitanjem >>

Зен, зарез

– Добар дан, гос’н Салашевићу, ево мене опет код вас.

Ни први снег овог пролећа није могао овако да обрадује Мелентија Салашевића, референта за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Без Зена дан не би био скроз усран.
– Којим добром, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту? Где ме овде нађосте, као да се не виђамо довољно у крају?

– Па, службено. Тојест, ви сте једини представник државе ког познајем, па код кога ћу него код вас. Досад сте ми увек, ајде ако не баш помогли да урадим, а оно бар да разумем.

– А шта то сад не разумете?

– Науку папирологију. Видите, хтео сам да кренем у самосталну делатност. Да зарезујем људима оловке уз ситну накнаду. Не би била нека велика пара, али рачунам да би од тога могло да се живи. Можда бих касније могао и да проширим делатност, да пуним хефталице, мућкам касете с тонером, распетљавам каблове иза стола… Има тих кућних уредских послова за које нису сви стручни, или немају живаца, а опет су некако и сувише одговорни послови да би се препустили неупућенима. Шта мислите колике су књиге остале ненаписане јер се писац иживцирао због тупе оловке, па му се срце три пута ломило док ју је зарезивао? Одустају људи.оловке, које нико живи не зарезује

– Па шта ту није јасно, одете до своје општине, пријавите и…

– Е, зато сам код вас и дошао. Ја њих ништа не разумем.… Nastavite sa čitanjem >>

Не тај албум него онај други

Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.

Моја страна Пинк Флојда је “… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: изложба

Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.
Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.

са изложбе, да иде на изложбу

(веелика је овде)

Немам појма зашто ми се оволико… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: жабац у канти

Ово је са претпрошлог фотоапарата – неке Конике/Минолте, коју сам трошио ваљда најкраће, од лета 2004 до лета 2007. Уштедео сам на њој стотинак долара, јер сам је купио на иБеју, ал’ је после испало да је ремонтована, са приличним успехом.
Што ће рећи да је успех био испод 100% – кад призумира, десна страна је била неоштра. Згодна је, ипак, била по томе што је могла да се носи у џепу, није била већа од јаче грудве снега, а да притом има пристојан зум. А опет, била је за километар јача од претходне фоткалице, која је храбро прегрмела период 2000-2004.

Ово је снимљено код оца ми у винограду, августа 2005. Ишао сам до пумпе, педесетак метара даље од кућице, по воду. Како сам потерао пумпу, из цеви испадне жабац, право у канту. Снимио сам га неколико пута (наравно, фоткалица увек при руци).

01-VIII-2005 из пумпе у канту

(жабац у пуној величини је овде)

Потом се жабац попео уз пумпу и ушао поново у њу, ваљда да сачека следећи тобоган. Ајд’ што ми је био симпатичан, него што је ово позирача какву је тешко извући и из словесног створа, свака му част. И још је чекао да ухватим изрез… суви геније. Добро, мокри.… Nastavite sa čitanjem >>

Зен, распонтанисан

Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.
Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.

– Добар дан, Салашевићу!

Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.

– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?

Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!… Nastavite sa čitanjem >>

Песма за звиждукање, да не учимо текст

Као што сви већи градови имају бар по једну улицу сличну Зрењанинском путу, тако и сваки фолклор има бар по једну песму ове врсте.
Дакле, шта се пева кад се скупи друштванце, да мелодија није нешто компликована, тако да сви умеју да је отпевају, да текст има кратак метар где свако може, уз помоћ трећег пића, да дода коју строфу, да је у духу пијане зајебанције?

Па наравно. Бећарац.

На ово сам натрчао, у духу глобализације, посредовано преко Британаца (не, не значи да бих нешто друго нашао преко Уругвајаца, Украјинаца или Вијетнамаца – све што постоји… Nastavite sa čitanjem >>