Једна од пре: тко лети, вриједи

Јер беше писано да…

4.6 Начело истовремености

(извадак из поговора двадесет првом издању)

На Ајтхату за пренос порука користе начело истовремености, за које се испоставило (кад је остатак свемира успео да га схвати… колико толико) да је истовремено и последица начела последичности, и обратно (тј одбацује се питање шта је чему последица), а да начело истовремености кад се примени на претходни став, даје последицу (упоредни догађај) да је оно само (тј начело истовремености) истовремено (са) начело(м) последичност(и).
Јасно је да је број особа у Савезу које схватају суштину свега овога, недовољан да би било које боље свратиште пристало да им изда главну дворану за годишњи скуп. Они се увек сaстају у мањој, а истовремено у великој њихови помоћници забављају, боље речено збуњују, новинаре, а преко њих и васколику публику диљем Савеза. Нико ништа не схвата, али то ради (“ради чак и кад не верујеш у њега”).
Зато се не чудим да се оно са птицама појавило оног дана кад ми је екраноспаситељ нанео ово, да ме подсети.

Ауууу… женско, а цепелин

У међусобној преписци се исповртела једна, хм, женска момчад која данас цепа Цепелине… врло занимљиво и на граници између савршеног и богохуљења, но то ће Грба кад му се наврне. Мени је на ум пала једна друга.
Слађана Милошевић се одавно изборила за место негде у врху галерије виђених дама домаћег рока. Специфичан глас и још специфичније поигравање разним варијантама свог лика су јој, с једне стране, омогућили богату каријеру, а с друге стране ни критичари ни публика нису баш знали где да је стрпају. Пробила се, испрва, напола шкакљивим хитићима “Ау, ау” и “Амстердам“, са текстовима из угла рибетине из осамдесетих.

А онда је почела некако да лута, бар жанровски, што збуњује публику и више не знају који то треба да јој дођу на свирку. Што је штета, јер јој је све то јако добро ишло. Глас јој подједнако добро звучи и кад изиграва секси даму, и кад пева романтичне шлагере Дарка Краљића, и кад пева на немачком, и препотопске ствари, и кад пева блуз, и кад рока:

Мада, ово је студијски снимаk на плејбој плејбек (ака на дагласа, ал’ не баш, то је кад један зија а други да глас), и кренуо сам од њега само да се види да Слађана није наивац на гитари. Право рокерско прашење, макар и мало распонтанисано, је овде.… Nastavite sa čitanjem >>

Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.
Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: бубњар у трансу

За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.
Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.

Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане.… Nastavite sa čitanjem >>

Имај на уму гуму, душо

Музичка рубрика Суштине почиње да личи на причање вицева. Још док смех од последњег није замро, неком другом је окинула асоцијација (ција двапут, снајка!) и већ хвата ред да исприча следећи.

Дакле, Битлси, или шта оно нису хтели да раде, али нема везе, има ко ће. Нису никад извели албум уживо. Имали су гомилу песама које никад нису издали. Хм, има и то ко ће. И то у Београду.

Група Rubber soul project је то урадила, по начелу “шта дете зна шта је 300 кила”. Имали су само наслове са неког бутлег албума који нису ни видели, и можда неке скрнаве четврте преснимке двеју песама на ижваканим касетама, од чега задуго није ништа испливало (а кад јесте, испало је ништа). И од тога су направили албум Битлса без Битлса.… Nastavite sa čitanjem >>

Дрворед у мимоходу

У давна, прадавна времена, клипови су били оно на кукурузу, а видео са музиком се звао спот. Зашто се сад та пега (spot) зове спајалица (clip) остаће ми нејасно. Неког ваљаног разлога мора да ни нема.
Такође, у та времена је израда тих снимака (енгр: истих) била много једноставнија него данас. Ништа режија, опрема и шта ти ја знам – изведеш музиканте било где напоље, нађеш иоле занимљив амбијент – градилиште, ауто отпад, возиш их кабриолетом по сеоским путевима, и само их пустиш да зијају. После се звук некако уклопи са музиком и готово. Какви дизајнери, арт директори и остале зајебанције. Било је довољно имати откачену идеју.

Ово је једини мрдајући снимак Златка Голубовића који сам успео да нађем током свог истраживања (дакле, пет минута претраге по јућубету).… Nastavite sa čitanjem >>