Једна од пре: испод моста

Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.
Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…

испадне на крају ово

Даждевна лаждевна

Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).
А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.

Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.… Nastavite sa čitanjem >>

Илија, комшија од пре

Мађарски језик има своје варијанте већине класичних имена. Зна се да Александру одговара Шандор (Sándor), Стевану Иштван (István), Виљему Вилмош (Vilmos), Андрији Ендре. Овог пута нас занима Илија, тј. Илеш (Illés).
У ствари не баш комшија (szomszéd) Илија, него бенд који се тако зове. Ово је накнадни снимак из 1973, мада је песма у ствари из 1966 а сам бенд је основан још педесетих, као гимназијски.

И премда су се комшије патиле са соцреализмом горе него ми, рокенрол је имао некакав пролаз код Партије, историчари ће се ваљда за нашег вакта сложити зашто. Док је с једне стране добијао у вр главе сат недељно на државној телевизији и можда два-три сата на радију, снимци су се правили, чували и ево их данас на јућубици.

Текст нисам баш пропратио, а и мој мађарски би требало подмазати. Но, рефрен сам ухватио – hova megyek му дође “куда идем” и баш је пригодан за те године кад је и обичан хитић, згодан за певуљење, ђуску и журке, био баш право место за егзистенцијалистичко самопропитивање, скроз у складу са временом.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре – вилин коњиц

На крају се увек исповрти сама фотка, а све оно што је до ње довело, и које су перипетије морале да се прођу, остаје ван оквира. Некад се то осети у атмосфери фотке, а некад напросто испари са ње.
Моја госпоја има неку теорију о западним и источним обалама, по којој ваздух углавном путује на запад, јер се Земља окреће на исток а овај касни. Ваздух над морем је влажнији, те се онда источне обале завлаче под њега, а западне се измичу. Можда би г. Кориолис, који је измислио силу која не постоји, имао шта да каже о томе. На расположивом узорку она испада у праву, увек се некако лакше дише кад сте на западној обали, а и залазак је феноменалан, са све оним цврчањем кад Сунце упада у воду.

Међутим, ово је… само условно западна обала.

Рибе за по једном

Постоје бендови у категорији једнократних чуда. Зоћа је недавно поменуо Зигера и Еванса, а дало би их се наватати да напунимо довољно шпилова да ређамо пасијанс на десет столова. Овог пута сам се сетио једне друге појаве – бендова који су направили по хит, мимо своје серије и стила, тако што су довукли понеку младу певаљку. Коју је после појео мрак.
Пре свега, покојни Неша Лептир као изузетак – човек који је то урадио двапут:… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: паштета

Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.

А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.

Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.

Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи:… Nastavite sa čitanjem >>