Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.
Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).… Nastavite sa čitanjem >>

Писаћка са тридесет свећица

На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:

| пошто је ове године јубилеј Спектрума
Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂
А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.

За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!

Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.… Nastavite sa čitanjem >>

Одлучица

Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.

Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи.… Nastavite sa čitanjem >>

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.
Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести.… Nastavite sa čitanjem >>

Асимов, други премаз

Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.
Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.

Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.

геодезијску је измислио Бакминстер Фулер, ал' та није довољно провидна па измишљају мембране и поља силе

Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. … Nastavite sa čitanjem >>

Школа лошег превода: колоквијум

Имали сте довољно времена да вежбате, а имао сам и ја. Треба радити, што увек тешко иде, осим ако наиђе надахнуће. Наишло је кад сам схватио да је моја муза Глугеније Свемогући лично.
Јер, кад се преводи поезија, песници се даје слобода. Песничка. Треба замахнути слободно, са бар онолико слободе колико је песник дао себи. И онда иде.

“Мачији народ (производња паљбе)”

Прати ове очи тако зелено
могу да зурим хиљаду година
хладнијих од месеца
Био је тако дугачак
А ја сам производио паљбу
са бензином.

и тако, зури целу једну Миленију