Ova varoš nije dovoljno prostrana da bi podnela nas obojicu

Jedan od omiljenih sportova kojima se bavim, kada sam raspoložen i imam dobro društvo, jeste prebiranje po muzici i puštanje “grupa koje nisu uspele”. Pa se po ko zna koji put pitam šta je to pošlo naopako.

Danas nisam dobre volje, potrebna mi je “veselica” koja će da me razdrma, a prva koje sam se setio je ova.… Nastavite sa čitanjem >>

Za Jazgurovu farmu

Ovih dana bolujem. Čvaknuo me virus na kraju sezone. Ali mrdam. Smile with tongue out
I, baš sam hteo da napišem nešto o čudnom čoveku čija me je muzika oborila s nogu poslednjih meseci, a ono problem. Link koji je do pre nekoliko dana bio živ kao ilustracija onoga on što stvara više ne postoji. Očas posla nestade autor u opskurnosti iz koje se neočekivano pojavio.

Velikom delu nastanka popularne muzike koju znamo kao rock and roll sam svedok. Kako je nastajala, razvijala se i kojim se, ponekad čudnim putevima, kretala. Žao mi je samo jednoga: bio sam suviše mlad u vreme kada je stvaranje muzike bilo izjednačeno sa rečju SLOBODA. Kraj šezdesetih godina prošlog veka bio je kompletno kreativno ludilo, a stvari su se odvijale mimo zvaničnih institucija. Kada se establišment opasuljio, brzo je ugasio svetlo.… Nastavite sa čitanjem >>

Nema udarca bez starca

Čitaoci i slušaoci se verovatno pitaju kako nastaju prilozi koji se nalaze na Suštini pasijansa? Evo, ovako. Open-mouthed smile
Dan je, barem u Šumadiji, tmuran. Jedan od autora Muzike za popodne je bolestan. Spisateljica dva čitana romana i jednog koji tek nastaje, ali nikako da se sastavi, bila je vredna i javila se rano. Smile

Kašičica optimizma se valjala po kući… a ideja koja je postojala bila je sve dalje, čitaćete o tome…

Razmišljao sam šta da napišem, a da ne budem pametan… A muzika je i dalje svirala… To je sastavni deo moga života. I šta da kažem, a i zašto bi trebalo da dam neki komentar?

Ništa!?… Nastavite sa čitanjem >>

Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu

Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.

Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.

Joyce Di Donatto... U dve reči: operska pevačica :)Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. Open-mouthed smile

Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. Who me?

Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…… Nastavite sa čitanjem >>