Izgubljena patrola

Acu sam upoznao za vreme “NATO agresije”, dok smo se lomatali po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Imao je 130 kila, velike plave oči i dobar smisao za humor. Njegov Kalašnjikov, za razliku od moga, imao je i ime. Lucille, sve mu je tepao. Pitao sam se zašto je dao žensko ime tom muškom “instrumentu”, ali mi je odmah bilo jasno šta je slušao.

Sećate li se dana kada je NATO ugasio svetlo celoj zemlji? I kada je grmelo & sevalo na sve strane, kao da sam Tor vitla svojim moćnim čekićem, negde, iza oblaka.… Nastavite sa čitanjem >>

Puno srce

Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂

I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:

– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
 To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂

Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…… Nastavite sa čitanjem >>

Strah od letenja

Iz oblaka je pljuckala sitna kiša i padala na šoferšajbnu mog automobila, brisači nisu radili “u ritmu muzike za ples” već u ritmu kakav su Nemci, sa svojom poslovičnom pedantnošću, precizno odredili, a D. se smejala i zbijala šale. Njeni zubi su bili blistavo beli i imala je osmeh… isti onakav na koji sam “pao”, tako u jakom kontrastu sa prirodnom bojom njene kože. Uvek sam se, u potaji, pitao kako Amerikancima to uspeva: onoliki zubi, kristalno beli, k’o u reklamama za kalodont na našoj televiziji. Ima tu neke tajne, koja je nama, Balkancima, nedokučiva. 🙂

Zezala me je da sam ja njeno Belo Meso (White Meat), a ja sam pokušavao da ne mislim da sam jedno od Kentacky Fried Chicken koje će njeni veliki zubi, tek tako, pregristi “na brzaka”. By The Way. 🙂

Kiša se pojačavala, brisači na kolima su već uhvatili ritam, a ja sam buljio napolje, sve pokušavajući da opazim tablu na kojoj je pisalo Belgrade Airport…… Nastavite sa čitanjem >>

Pomerio sam se

Nekada me pesma zavede na prvo slušanje, pa ne obratim pažnju na tekst. Ili mi se desi da tekst odslušam sa pola uva, pa promašim poentu. Po pravilu, zeznem se na pesmama koje, naizgled, barataju jednostavnim stihovima.

Ovu slušam stalno, decenijama, a potpuno sam ignorisao stihove. Činilo mi se da je reč o romantičnoj, petparačkoj ljubavnoj priči, iz perspektive žene. Stalno sam se pitao zašto je peva muškarac?

Morao sam malo više da kopam…

Pre nekoliko godina slučajno sam naleteo na priču kako je pesma And I Moved napisana za odličnu američku pevačicu i glumicu… Nastavite sa čitanjem >>

Potpuri

Sinoć divanim telefonom s prijateljem. Uspeo sam, posle dužeg vremena, da ga izbacim iz napornog radnog ritma skrenuvši mu pažnju na jedan novi, očaravajući disk. Razgovaramo dugo, k’o žene, skačemo s teme na temu, a on me, u jednom trenutku, upita:

– Jesi li slušao novog Maccu? Nerd smile
– Jok, jel’ treba da čujem? Surprised smile
– Ma, ne znam, silno su napolju ozvezdičili album u recenzijama. Evo, stoji pored mene već nekoliko dana, a nikako da ga pustim. Ne stižem. Green with envy
– Pored mene stoji novi Elton John i još koješta, ista priča… Punk
– Pa šta radiš, juriš ženske? Be right back
– Jok, pišem za neki blog… Sarcastic smile

Let it be… potpuri! Hot smile