Ајд мало локалпатриотизма

Притом не мислим да седнем у неки локал и пјан се бусам у прса родољубна, него сам мислио на зрењанинске бендове. Некада давно беше Тихуана 5 (или 7, слабо памтим имена), па је био онај период од 1971. (откад сам почео да идем на редовне свирке) кад су се у Дому омладине смењивали Омеге и “Па шта онда” (да, тако су се звали, морао сам да ставим наводнике да се зна докле је име), и повремено ускакао понеки Крашин бенд. А онда је срушен Дом, ја отишао да студирам и после више нисам пратио месну сцену… а било је доста тога за праћење.

Испоставило се да на својој плејлисти имам доста њих, колико се већ дало наћи… Снимака је испрва било мало, поменути никад нису добацили ни до сингла. Тек кад су се Омеге претвориле у Тетка Ану (коју сам познавао лично, радила са мојом кевом у фирми), успели су да избаце два-три сингла, али баш оне посне 1980. године. Тад је читав југословенски рокенрол паузирао већи део године, чекајући да престану да објављују билтене о здравственом стању, па онда да постепено престану да емитују само озбиљну музику. Тек негде на лето је све то полако опет кренуло, а кад је дошао септембар, сва већа имена су објавила понешто, и ту један мали локални бенд није имао шта да тражи. А од осталих се није чуло ни толико. Тек 2011. изађе ова компилација.

Како сам натрчао на ово? Тражио сам Лилу Диву, која ми је заварена за плејлисту, па да напишем нешто овде. Цевка се ту показала кудикамо глупља него пре, јебо их алгоритам. Знам шта тражим, немој ми потурати шта ти мислиш да тражим, тражим снимак који сам већ једном нашао, тачно знам где је био, ал’ више ни то није довољно да се нешто нађе двапут. Између гомиле којекаквог смећа, неким чудом, изађе и ово, јер јесте, Лила Дива учествује. И то баш са оном песмом коју сам хтео овде да метнем. Добри су били, баш фино сложен звук, штета што нису добацили даље.… Nastavite sa čitanjem >>

Где сте били тога дана?

Ја се сећам тачно, био сам пред телевизором и гледао ово. А прошло је само педесет зарез три фртаља година од овог 20-IV-1970.

А сећам се и ове хаљине и фризуре коју ту носи. Исто је тако изгледала и налето, кад је певала “Капетане мој” у Сплиту, а дуплерицу са фотком са тог наступа сам годинама држао на зиду. Ово је последња година кад смо могли да је видимо двапут у истом издању.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре, у ствари две

Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.

А онда од пре три недеље.

Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.… Nastavite sa čitanjem >>

Оде Питер Грин

Што нас је веома изненадило, нисмо ни рачунали да је, још колико јуче-прекјуче, био жив. Јер ово је човек који је надалеко надживео сопствену биографију. Све приче о њему се завршавају напуштањем Флитвуд Мека и одласком у неке своје мутне киселе воде. Изашао са сцене, нестао из снопа рефлектора, такорећи не-особа. Што рече наш другар, “да је мене неко јуче питао да ли је жив или не, не бих био сигуран мада се не сећам да је већ помињан у оваквој причи. Био бих ту негде, ваљда јесте али нисам сигуран.”.

И шта да се каже, кад смо већ све рекли… Nastavite sa čitanjem >>

Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: киоск 6

Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.

Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.

Шта се изменило отад, а шта није?… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: киоск 4

Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.

Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.… Nastavite sa čitanjem >>