Једна од пре: киоск иза месне

Као што је Нови Београд важио за спаваоницу па се разгазио, тако је и зграда моје месне заједнице изгледала као промашај, једноспратница у низу приземних кућа у обичној банатској улици (не Банатској, та је четири ћошка даље). Међутим, временом се ту накотило којечега и ствар је некако легла.
Током последњих 30 година, откако навраћам туда, на простору од 100м око тог ћошка се измењало бар петнаест којекаквих дућана. Прехранину самоуслугу је наследио Гомекс; живинску месару некадашњег Јука/Агрожива (било је још једно име успут) је узео Цигула и претворио у месару, па печењару/месару, па само печењару, па на крају и то затворио и сад је коцкарница. Ту је и први овдашњи продавац воде; његов брат је имао хардверашку радњу одмах поред, па ју је после преселио у град а локал издао за дућан, који није дуго издржао. Сад је и ту коцкарница. Ту су и две пекаре, обичан дућан, чистачи тепиха, агенција за регистрацију кола, друга пиљарница, друга месара.

На суседном ћошку је никла комшијина пицерија/рођендаоница (да, то је сад реч). Али, иза месне заједнице, на паркингу

Тек ту има свачега. У самој згради МЗ су и нека школа енглеског, пошта, апотека и бележник. Ту је и улаз у забавиште и неколико киоска и теретни улаз у самоуслугу. У киосцима су, редом, мењачница (и њен бивши киоск, мањи и тренутно ван употребе), киоск са слике премештен тамо, пиљарница, живинска месара.… Nastavite sa čitanjem >>

Мука с речима: еква.. икво… екви… једначило!

Наслов сам, бар до двотачке, наравно украо од Миће Данојлића. Ту сам књигу купио чим је изашла, линк на мрежно издање чувам откад сам га нашао, ал’ слабо то читам јер већином знам напамет. Хоби је хоби. Мало се запусти, па се обнови, па заборави, па васкрсне. Хобисти се углавном деле на сакупљаче и ситне мајсторе. Што ови други направе, ови први трпају у своје збирке.
Пошто сам стерео тип, радим на оба канала. С једне стране скупљам свашта, ено код мене на сајту десетак спискова којечега тако сакупљеног. С друге стране, попут сакупљача часовника, волим да расклопим и видим шта има унутра, како то ради.

Дакле, еквилајзер. Шта уопште то сокоћало (сада додатак у апликацији којом пуштате музику) ради? Подешава јачину звука за сваку октаву посебно. Или ако имате јефтинији модел,  не ради по октавама него по неким другим цртама зарезаним дуж скале. Зависи колико је коштао алат, може да буде напросто једно дугме за ниске и једно за високе тонове. Да ли је алат електроника (вероватно неки намотаји и којешта) или софтвер (анализатор дигитализованог звука) није много битно, ради исто. Али чему то?… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.
Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: плитко и житко

Љубитеље природе прво питам да ли воле блато. Јер они то већином замишљају као парк, подшишано, геноцидним методама уклоњене сувише биљке, а ако може и понека стаза да је поплочана и понека клупа да има где да се седне. У тзв. нетакнутој природи тога нема, стазе су тамо где се угазе. Где се угази ту трава не расте. Где трава не расте биће блато.
За гажење по блату треба техника, штогод различита од хода по сувом. Не газити ни петом ни прстима него целом површином; не одбацивати се о прсте него дизати ногу – све у свему, не појачавати притисак на било коју тачку (јер се онда лепи на ђон), нарочито не укосо, јер онда клизи па се љосне. Или да се родите као барска птица.

Ово је код комшије, он има и гуске и патке. Ово је њихова стаза.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: дани лудаје (8)

Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.
Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.


У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.

У чему је онда проблем?… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: гвожђе и дим

Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.
Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…

…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.… Nastavite sa čitanjem >>