Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija
Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste…
Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste… Nastavite sa čitanjem >>
Година је била луда, кад се све сабере, ама од гомиле фотки је тешко изабрати нешто где би се видела јачина зајебанције уз коју је година пролазила, а да се не да материјала за уцењивање… Тако да од целог тог летовања, само ово.
Укратко: шатори припадају двојици мојих другара из Немачке; вино (задарско бело стоно, већином у боцама од две литре) смо углавном попили нас тројица и когод да је наишао, а наилазило је поприлично друштво. Девојка је из Амерсфорта у Холандији, дечко је из… Nastavite sa čitanjem >>
Прве негативе у боји сам снимио још 1971, а дијапозитиве 1972. но… ништа од тога није за овде, јер кад имаш пара за једну ролну годишње, не трошиш је на документарце и опитне снимке, него на слике с мора, дакле породичне. Ни та 1973. није била нешто много разноврснија у том смислу, ал’ се бар имало за више ролни.
Ово је снимљено у Крагујевцу.
Откуд ја у Крагујевцу? Па… опет Народна техника. Овог пута нисам био кандидат за кино-технику, то је био неки млађи члан клуба, мене су убацили у побачени покушај да се ти клубови некако убаце у систем ОНО и ДСЗ. Од чега је испало оно што би моја баба звала “путуј дупе за кашику супе”.… Nastavite sa čitanjem >>
Snežana Radojičić, najpoznatiji srpski ciklonomad, osvedočeni je prijatelj Suštine pasijansa. Upravo danas mi je stigla razglednica iz Pjongjanga, a to sam čekao da bih vam pokazao i ono pravo:
Da, dobro vidite. I nije ovo nikakva fotomontaža: Suština pasijansa se zatekla u Pjongjangu.… Nastavite sa čitanjem >>
Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.
Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад
Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.… Nastavite sa čitanjem >>
Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.
Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.
Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.… Nastavite sa čitanjem >>
Ово има толику предисторију да не знам одакле да почнем. Од старог па новог Сезама, па до другог форума где сам мислио да ћу затећи старо друштво па нашао ново, па до трећег који је збег из овог другог? Свеједно, сваки од тих форума има неки свој живот, а у животу се догађа. Свашта, па и то да форумашица реши да се уда, па на форуму тражи тамбураше, фотографа…
И успут се ја јавим да прокоментаришем како сад волим да фоткам сватове јер сам бочни, необавезни фотограф. Онај обавезни део, протоколарни, има ко, ја могу да шврљам и хватам сцене, детаље, фаце, амбијент. Укратко, могу да се зезам и уживам у фоткању. Ту сам мислио само да убацим идеју, каквог фоткаџију да тражи, мора да имају неког другара који би то волео да ради. Уместо тога, стиже порука “ангажован си, колико тражиш?”.
Па, ништа, ја то волим да радим. Једино сам тражио негде да одспавам до ујутро, јер свадба је у Срему, од Сремаца се нико није извукао да не попије ништа. Имао сам у виду нешто типа вреће за спавање или смештаја као за екскурзију, испало је да је нека хотелчина са базенима и амамима. Резултат је исти, само сам преспавао и умио се. Ајд сад фотка па онда остало.
Шта је сад ово? Па, разлаз. Возач на снимку је видео сниматељ, смештен у истом хотелу, а снимљено је нешто иза поноћи, кад смо скупили пинтле и кренули на спавање.… Nastavite sa čitanjem >>
(AKA Krenuo mali u školu – mašala, mašala!)
Imalo bi se šta reći u ovom času, mada je možda pametnije ćutati, jer ovde ruteri imaju uši.
A može biti jednako: jesti i o jelu pričati. I nije isto: hodati i u putovanju pričati. Jer nema paralele: pevati i plakati. I zato ne može biti: stisnuti i prdnuti.… Nastavite sa čitanjem >>
Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.
Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…
…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.… Nastavite sa čitanjem >>
Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.
Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:
Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.
Има још.… Nastavite sa čitanjem >>
