Kako prigrliti GDPR (ili: Gde si, da si…)

Dragi naši,

Oh-NoDanas globalno stupa na snagu Uredba o zaštiti privatnosti podataka, po kojoj svaka internet lokacija koja je u nekakvoj interakciji sa privatnim podacima korisnika u Evropskoj uniji, pa bila ta lokacija unutar EU ili ne, ima da izjavi to i to o tome i tome, kao fol, da bi se osigurala privatnost onih koji te podatke ostavljaju.

Tim povodom, Suština pasijansa ima da izjavi sledeće:

Nemamo mi nikakve vaše podatke osim onih koje ste sami o sebi ostavili i koji su već javno dostupni. Vaše imejl adrese, dakle jedini podaci o vama koje imamo, zaštićene su tačno onoliko koliko ste zamislili da bi to trebalo tako da bude kad ste ih upisivali u polja koja vas identifikuju kao autora komentara.… Nastavite sa čitanjem >>

Историја екраноспаситеља (5)

Пошто сам решио техниче заврзламе, … ма не, наравно да нисам све, томе краја нема. Али, ајде рецимо да је довољно добар да пристанем да га сам користим, остало је да се спакује и испоручи. Коме? Па, ко скине инсталацију, окачио бих га негде за фрај, да се одужим братији за све оне бесплатне ствари које користим.
Ту поssavior_08džimDiGrizстоје две зврчке: треба некако да се зове, и треба Пенџери да га прихвати. Око имена, хм, Фокс мора некако да уђе у име, а да се опет зна да је ово screen saver. Невоља са енглеским је што screen значи свашта, и сито и заслон и просејати и прочешљати (безбед(ооо)носно) па чак и екран, а и saver значи свашта, и штедишу и онај колут што виси на броду. Да у назив ставим спасилац, звучало би као да ми се ту нешто дави. Штедња, пак, пре спада у банкстерај па још горе звучи, а и нема више смисла технички… Јер, код катодних монитора јесте умео фосфор да се троши и остајале су црне контуре најчешће осветљених пиксела – имало је смисла писати нешто за поштеду екрана (а не спасавање – кад се истроши нема му спаса). Код ових попљесканих не нагорева ништа, не троше се тачке, не треба уопште. Пошто не може ово, не може оно, остаје да се зове Фоксов Екраноспаситељ (што сам вам одао у наслову, извин’те на мањку напетости). Ту сам већ чуо глас који каже да је реч спаситељ резервисана, међутим већ давно сам одлучио да не признајем никоме монопол на језик, а камо ли на поједине речи. То је, дакле, решено.

Остао је други проблем.… Nastavite sa čitanjem >>

Историја екраноспаситеља (3)

Истом приликом сам и, најзад, почео да приказујем слике. Сад већ знам где су ми монитори, дакле на сваком од њих направим по форму да приказује по једну слику, и нешто да одбројава време кад треба да се пусти следећа слика.
Е, да је то тако просто. Прво што реч “форма” нема везе, јер у ствари (у овом контексту) значи образац, где на екрану опонашамо оно што је било на папиру, ишпартано, са предштампаним називима и празним местима за попуњавање.  Што сваки образац на екрану и ради –  има објашњење шта где треба да се упише, и има места где ће то да се уписује. Не оловком, него има да се куца, кликће, скроља или шта већ, ваљда је тако и лакше. Успут има места и за сличице. У овом случају ама баш ничег осим слике ни нема, какав ми је па то образац. Треба ту боље име.

Дssavior_03tajmerакле, план је овакав: тајмер подесим да окида сваке 4 секунде (или ту негде, зависило би од броја монитора… да негде закачим трећи па да пробам, можда бих смислио како да срачунам интервал). Памтим који је текући монитор, на њему прикажем фотку, па запамтим следећи као текући. Ако нема следећег, онда опет први. Дакле не први-други-први-други, него овако, да ради за било који број од 1 до ен, а што је међу основним разликама између програмерског и нормалног размишљања. Нормално је да се решава свој случај, имам два монитора и шта ме заболе ако неко има девет. Програмер нема тај луксуз, јер ако напише тако да покрива један или два, сутра ће да га зове муштерија која их има три. Има да кукумавчи, спомиње ситну децу, свеце, родбину и неће паре назад него хоће решење у року од одмах или јуче. Зато, треба мислити унапред.

А писано је, у програмерским фајловима староставним, да никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут. Кад га већ пишем за себе, без рокова, нека буде како треба.… Nastavite sa čitanjem >>

Историја екраноспаситеља (2)

Да не бих питање која слика иде водоравно а која усправно решавао накнадно, у табелу са сликама ваља да упишем величину. И размеру, да је не бих рачунао сваки пут кад приказујем слику. А тада би ионако било већ касно, треба да знам пре тога.
За тако нешто треба да прочитам фотку, е сад у ком формату је читати, питање је сад. Као голу гомилу бајтова, па онда да чупам заглавље из тога па да то рашчитавам? Тешко, скоро немогуће, јер су то стандардизовали десетак пута и свако се држи неког стандарда. Почео сам да читам спецификације тога и дигао руке од ћорава посла, могао бих с тим да се играм летњи дан до подне и да на послетку опет не покријем све постојеће формате. А вероватно их не користим све (дакле урадио бих нешто непотребно) а још вероватније би временом наишао још неки који досад нисам срео (дакле нисам урадио све што треба). Уместо тога, ако Ејси Диси из 1998 уме да прочита све што ми треба, онда ваљда и свеж Виндоуз (од милоште зван Пенџери) уме то исто, па ћу да упослим њега.

Дакле, учитам фотку, очитам њену висину и ширину, поделим да добијем размеру, помножим да добијем величину па све то упишем. Поље за величину ми се зове fot_mpiks, јер сам намеравао да уписујем мегапикселе, али сам се предомислио и рачунам на кило, а онда ме мрзело да преименујем поље. Да је ово нешто озбиљно, већ бих дошао себи из будућности да се мало ишамарам, јер ствар са погрешним именом је као комад намештаја на погрешном месту: непогрешиво циља ножни прст кад не гледам куд идем. Ал’ нека га овог пута.

Следећа верзија, дан касније. (Следи пасус са закучастом програмерском логиком, прескок!) Прва ствар је да проверим датум на свакој фасцикли и сравним са датумом у табели. Ако је исти, значи да у њој нема промена од прошлог пута, те да не проверавам фотке – ништа није додато, ништа измењено, ништа обрисано. За проверу нових и измењених фотки, идем кроз фасциклу и проверавам да ли је фотка већ уписана. Ако није, додам. Ако јесте, сравним датум (и време, до у секунду) па ако је новија, освежим. За обрисане бих морао обратно, да читам из табеле, па да проверавам сваку од њих да ли још постоји. Пошто ретко бришем (добро, понекад премештам, што му изађе на исто, нема га више), то би значило да у 99,9% случајева само проверава и не ради ништа. Нећу то, о том потом.

Нова ствар, логовање, ака деловодник. Кад се пише овако нешто што треба да обради хиљаде случајева, нема друге него да се тури комад који ће да бележи шта се ради, и то нарочито грешке. Лакше је то после прелистати него бечити очи пола сата, корак по корак, док не наиђе случај.

ssavior_02log

Историја екраноспаситеља (1)

Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.
Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.

ssavior_skajpДакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: изломљени одраз

Диференцијална геометрија је геометрија на кривим површинама (а и објектима са више димензија), где се простор понаша макар релативистички, ако не и луђе. Један од првих задатака њених је био да нађе методе приближног приказивања кривине на равној површи, са чим се патио онај Меркатор својевремено, а и многи други.
Ваљкасте и купасте површи се лако могу размотати у раван, што зна свако ко је правио модел. За лопту, елипсоид, седло (прва два имају позитиван, а трећи негативан полупречник кривине, јер му је уздуж центар с једне, а попреко с друге стране) то већ неће моћи, мора да се тегли или сече.

eos_4094620160320_18_05_16

(велика)

Ствар постаје још занимљивија кад почнете да се играте са огледалима.… Nastavite sa čitanjem >>