Fotografija dana, 17. april 2011

Opet sam odbacio perspektivu za fotku dana da bih razvio do kraja slučajnu priliku koja se ukazala. Ovo je stilska vežba.

Varoš u kojoj živim je prostrana, sa širokim ulicama, kuće imaju velika dvorišta. Kad je zavladao socrealistički princip, pa neki pametnjakovići odlučili da se u sred žitnice gradi metalski kompleks, napravljeno je jedno naselje zgrada u neposrednoj blizini industrijske zone, ne bi li lakše prikupljalo prašinu i smrad koji izlazi iz tih fabrika. Rezultat je nešto nalik prvim novobeogradskim blokovima, i to naselje mojoj varoši oduvek stoji k’o piletu sise. Kad se širom varoši desio novi talas gradnje, negde osamdesetih godina prošlog veka, pa još jedan devedesetih, sve je postalo samo još ružnije. Tako turobno mesto je meni nezamislivo za život – tamo su najpre otišli da borave oni koji nisu mogli drugačije, a kasnije oni koji bi radije da stanuju nego da žive.

Jasna i ja smo večeras bili u poseti prijateljima koji žive stanuju u dotičnom bloku. Poneo sam fotoaparat sa namerom da usput uhvatim nekoliko kadrova koji oslikavaju to mesto. I šta se desilo – uslikao sam jednu jedinu fotografiju! To je svakako bio pucanj na slepo, jer me je kod kuće čekao materijal za ranije planiranu sesiju. Usput sam već imao ideju kako bih obradio tu fotku – i uspeo sam! Evo je:

Fotografija dana za 17. april 2011.

Da, znam: ne morate da mi naglašavate da ova fotografija nije lepa, znam to i sam. Ali, ova fotka i ne treba da bude lepa, nego bliska utisku: to je ogledalo Mikro naselja u Kikindi. Ružnoća, oronulost, sivilo i prejake senke su odlika tog mesta. Ovi olupani, popaljeni i prljavi sandučići su “frizirani” zamo za toliko što sam uklonio oznake imena, ali to sam uspeo da uradim dovoljno pažljivo, tako da ne narušim zatečeni izgled mesta.

Što se mene tiče, ovo je najuspešnija fotka dana u nedelji koja je upravo istekla.

Retoričko-pravno-hirurška dilema

Ceo dan lupam glavu, pa nikako da skontam detalje… A znam da nekako mora da uspe… Gled’o ja na televiziji, može to sad i tako…

Kad može Talandara, mogu i ja!Imao sam ideju da nabavim neku opremu, nije važno kakvu, pa sam zamislio da ja to zapravo maznem, proturim rog za sveću, zeznem nekog pri razmeni, ućutim se k’o puvanjak neko vreme ama jebo zapete pa me nešto kao uhvate pa se nagodim pa me puste u kućni pritvor ionako radim od kuće pa uzmem kredit da platim kaznu za prekršaj pa još napravim dževu kako sam jadan nesrećan i neshvaćen pa se slikam sa nekom decom u parku pa još pomenem Kosovo pride uhvatim da kenjam nešto o nekim donacijama i eto tako…

To može da uspe, zar ne? Ili moram prvo sebi da ugradim veštačke sise?

Čekaj malo… Pa krađa je prekršaj, ono kao kad ne vežeš pojas u kolima pa te u’vate saobraćajci, je l’ tako?…

Rasle tikve na bunjištu

A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:

 

Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera Hot smile bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.

A sad, još jednom!