Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza

David Gilmour – David Gilmour (1978)

Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?

Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.

No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”

Taxi 2011

Ovaj će ubuduće dvaput razmisliti pre nego što sedne u taksi…

Za malo dobre drame potrebna je promućurnost, a ne 25.000 USD po sekundi produkcije.

R.I.P. Sidney Lumet

Sidney Lumet - R.I.P. 1924-2011Ode velikan filma. Imao je Holivud pod nogama u vreme kad je u Holivudu još uvek bilo i duše i pameti. Poštovali su ga i oni koji ga nisu voleli.

Sidney Lumet je pravio filmove u kojima je bio u stanju da udavi nedozrelog gledaoca dugim i naizgled besciljnim dijalozima. Za one koji umeju da čitaju između redova, Lumet je filmskim rečnikom kreirao upravo te sadržaje. Govorio je da nema malih uloga, nego samo malih glumaca. Iz dna duše je mrzeo žanr melodrame, mnogo pre nego što su se skotovi dosetili da se to sad zove “romantična komedija” iako ničeg humorističnog u takvim filmovima nema.

Gledam u listu njegovih filmova i ježim se. Da je napravio samo jedan od ovih, bilo bi dovoljno: 12 Angry Men, Serpico, Network, The Verdict, The Morning After… Čestito je reći da ne poznajem njegov opus ni koliko crno ispod nokta. Ali to malo što znam, meni je dovoljno… Moj lični favorit je Network:

 

I da ne zaboravim: I am mad as hell

 

Zbogom, Majstore. Holivud koji ostavljaš za sobom nije vredan tvoje slave.

Galerija duga

Duga je jedna od najlepših pojava u prirodi. Fotografisati dugu je iskušenje. Dvaput do sada sam pokušao, oba puta omanuo. Možda mi sledeći put uspe. Lov na dugu već imam u planu za ovo leto.

Biblijska legenda kaže da je prva duga nastala posle potopa, kao zavet Boga čoveku da nikad više neće ponoviti tako drastično rešenje sopstvenih propusta. Kako god, možda je i onda moglo bez potopa, ali bez duge bi bilo tužnije. Fascinacija dugom je vodila do raznih priča i legendi, poput one o ćupu punom zlata na kraju duge. A Over the Rainbow, pesma iz filma Wizard of Oz, navodno je najviše ikada korišćena filmska tema.

Galerije fotografija na blogu ExdizajnU međuvremenu, skrećem pažnju na zanimljivu galeriju fotografija na temu duge na blogu Exdizajn.

Uopšte, reč je o blogu na kome biste mogli provesti veoma mnogo vremena ukoliko vas zanimaju fotografija, dizajn, razne tehnologije na Vebu… Svakako preporučujem da posetite to mesto.

(Via)

Fotografija dana, 9. april 2011

Bez obzira na scenario fotografije dana, ja zapravo slikam detalje iz svoje neposredne okoline. Već se pitam: šta će tek biti kad se otisnem od obale?

Ima mnogo sitnica na policama u mojoj neposrednoj okolini. Pretpostavljam da podsvesno zamišljam slike koje mogu da se izvuku iz detalja u koje stalno gledam. Ako je verovati profesionalcima, to je pouzdan znak neizlečive zaraze: tražim fotografiju u svemu što vidim.

Postoji tu još jedna “mala, malecka” provalija: iako u projektu “jedna na dan” težim tome da fotografiju najpre zamislim, pa da je tek onda izvedem u pokušaju da ona bude baš takva kakvu sam hteo, još uvek sam jako daleko od toga da znam tačno šta će ispasti. Sasvim sigurno, to je već predmet zanatskog pristupa u fotografisanju: potrebno je mnogo više iskustva. I boktemazo, primećujem da mi projekat “jedna na dan” jako pomaže da bar komadić zanata savladam u hodu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 9. april 2011”

Umetnost mimikrije

Fine art of Liu BolinLiu Bolin je umetnik koji nastoji da se uklopi u neki prostor poput kameleona, u čemu je toliko uspešan da je ponekad nemoguće prepoznati ga na prvi pogled.

Serija projekata kineskog umetnika pod zajedničkim nazivom “Skrivanje u gradu” započela je nakon što je njegova kuća srušena u okviru priprema za Olimpijske igre 2008. Od tada, on ugrađuje sebe u svaku moguću pozadinu, šta god to bilo, čineći sebe nevidljivim. Da bi postigao željeni efekat, Liu Bolin ponekad provodi i po deset sati u radu dok ne postigne željeni efekat koji na kraju dokumentuje fotografijom. Veština koju ulaže u taj rad je tolika da ponekad ni prolaznici koji prođu tik pored njega ne mogu da ga primete, osim ako se pomeri.

Nastavite sa čitanjem… “Umetnost mimikrije”