Percepcija stvarnosti

Ako je verovati jednom postu na Ćijukalici koji je doživeo priličnu količinu uzvratnih ćijuka, neke statistike o uzrocima smrti za mart 2011 su sledeće:

  • glad – 3.000.000
  • malarija – 250.000
  • automobilski udesi – 100.000
  • zemljotresi i cunamiji – <28.000

Bez namere da licitiram brojkama, jer svaka nasilna smrt je strašna, rekao bih da ove brojke mnogo govore. Naša percepcija stvarnosti očigledno nije zasnovana na činjenicama, nego na sili medija.

(Via)

Fotografija dana, 3. april 2011

Ovo postaje sve luđe: pokušavao sam jednu stvar, to se pretvorilo u nešto drugo, a ishod je bio neočekivan i preko svakog očekivanja…

Koliko god da mi prija ova “samonametnuta obaveza” izrade jedne fotke na dan, toliko sve više upadam u avanturu. I da znate, dopada mi se. Dopada mi se toliko da sam počeo da gnjavim svoje prijatelje, pogotovo one za koje znam da su za klasu bolji fotografi nego ja, da mi se pridruže u veseloj ekspediciji pod radnim imenom “(po) jedna na dan”.

Danas je bilo totalno šašavo. Planirao sam jedno, pa mi se nije dalo. Onda sam zamislio nešto drugo. Fotografisao sam treće, a ispalo je četvrto Open-mouthed smile Pogledajte fotku dana:

Fotografija dana za 3. april 2011.

No, na ovoj veličini slike, ne vidi se sve kako treba. Bez brige, pokazaću vam sve. Najpre pričica o današnjem danu, jer postoje i pouke.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. april 2011”

Deset godina Etne

Sto treći broj online časopisa “Etna” je obeležio deset godina ovog sjajnog stecišta domaće satire. Ponizan pred tim uspehom, a presrećan što sam bar u jednom delu rasta bio deo te priče, upućujem čestitke!

Deset godina časopisa "Etna" - ČESTITAMO!

Časopis “Etna” je dogurao do ozbiljnog jubileja: malo posle stotog broja, navršilo se i deset godina kontinuiteta ključnog izvorišta srpske satirične scene.

Istina je da naša vlada
vodi kratkovidu politiku,
ali zato ona ima
dalekosežne posledice.
Zoran T. Popović

Nastavite sa čitanjem… “Deset godina Etne”

Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak

Supertramp – Breakfast in America (1979)

Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.

Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.

Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak”

Fotografija dana, 2. april 2011

Jedna od najuzbudljivijih stvari sa projektom “jedna na dan” je u tome što jako mnogo učim u hodu. Štaviše, osećam se kao totalni početnik u nečemu. Ja to, zapravo, i jesam. Danas sam naučio mnogo!

Fotografija odabrana za dan koji je za mnom poslužiće da se podsetim jedne trivijalne, ali važne stvari: ponekad se plan ne ispuni, neke mogućnosti prestanu, a neke nove se pojave. Trik je u tome da ostanem u trci.

Po dogovoru načinjenom pre par nedelja, u subotu je trebalo da provedem dan sa prijateljem na foto-sesiji na otvorenom. On je nedavno kupio fotoaparat “od dve kile”, jednu sjajnu spravu sa kojom tek treba da stekne neko ozbiljnije iskustvo. S obzirom na to da sam i ja pomalo “kriv” za izbor koji je on načinio pri kupovini te ne baš jeftine opreme, to mi se učinilo baš zgodnim da zajedno krenemo u jedan mali lov na iskustvo. No, iako smo se zaista i sreli i proveli nekoliko sati u sjajnom druženju, situacija je diktirala da ne bude sve baš po prvobitnoj zamisli. Mnogo važno, ako ćemo pravo! Nismo nikuda žurili niti smo bili na nekoj šteti, a bilo je dobro provesti dan u opuštanju.

Zbog tih izmena, plan za konkretnu foto-sesiju je manje-više sasvim propao. Na kraju sam ostao bez prvobitno zamišljenih snimaka među kojima bih izabrao jedan za fotku dana. Međutim, opet mimo svakog plana, ja sam spontano napravio jednu kratku i brzu sesiju slikanja fotoaparata koji je bio lajtmotiv dragog susreta. Odlučio sam da zahvatim u te fotke, iako time nisam ispunio načelo projekta “jedna na dan” da fotografija bude unapred osmišljena.

I evo odabranog rezultata, kojim sam prilično zadovoljan:

Fotografija dana za 2. april 2011.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 2. april 2011”

Skulpture Rona Muecka

Ron Mueck je australijski vajar hiper-realista koji radi u Velikoj Britaniji. Njegova specijalnost su izrazito detaljne skulpture ljudskog tela, pri čemu  tu preciznost izaziva i grotesknim proporcijama…

Čudan je, senzibilan i izazovan svet koji ovaj umetnik gradi. Izazovi koje postavlja pred posmatrača su ponekad groteskni, ponekad jezivi, a uvek provokativni i zahtevaju angažman do naprezanja. Nema skrupula, a izgleda da nema ni tabua: na jednoj postavci, Mueck je postavio metar dugačku skulpturu koja predstavlja njegovog mrtvog oca – golog i postavljenog tako da praktično svi posetioci izložbe moraju da ga prekorače.

Ron Mueck - skulpture

Umetnici poput Rona Muecka nas podsećaju da umetnost nije među nama da bi bila lepa, jer težnju ka lepom objašnjava estetika, a besmisleno i površno zadovoljenje težnje ka lepom vodi u kič. Možda bismo se bolje osećali kada bi te skulpture bile manje zastrašujuće nego što su inače: trudnica visoka tri metra, tek rođeno i još krvlju umazano dete dugo pet metara, debeli goli džin koji možda ne bi imao mesta da se ispravi iz ugla u kom sedi… Dve bakice visoke 70 cm koje ćućore pri susretu na ulici ispadoše tek mali, benigni dodatak, takoreći stilska vežba… Dok ne obratite pažnju kakve poglede te skulpture upućuju.

Ron Mueck - skulpture

Više radova možete videti i informacija pročitati na mnogim veb stranicama. Guglajte ime ovog umetnika, a svakako ne zaobiđite sledeće stranice:

(tnx Željko)