Japan, dve nedelje posle

Deset hiljada potvrđenih žrtava, još sedamnaest hiljada nestalih, devastirana infrastruktura, zamalo nuklearna katastrofa, šteta od 310 milijardi dolara, empirijski dokaz da se potpuno uništeni kolovoz može popraviti za šest dana i ponosna nacija kojoj nije potrebno pedeset policajaca oko kamiona sa flaširanom vodom, jer se niko ne grabi, već svi mirno uzimaju po jednu flašicu. To je, otprilike, kratki saldo jedne od najvećih kataklizmi koje je priroda priredila svetu.

Groteskno je reći, ali sreća u nesreći je to što su se zemljotres i cunami desili Japanu. Da se desilo bilo gde drugde u svetu, više bi posla bilo sa nedisciplinovanim građanima nego sa posledicama nesreće. Svi smo gledali kako ljudi u toku zemljotresa beže – na vrhove zgrada, jer tamo je najmanja opasnost od slomljenog stakla i šuta, a oni znaju da te zgrade neće pasti… Što reče jedan 11. marta uveče, jedan naslov koji nećemo čitati ovih dana je “Stotine hiljade spasenih zahvaljujući rigidnim standardima gradnje”.

I standardima i izvedbi koja je jednaka projektu, ne sumnjam u to.

Portal The Atlantic je objavio foto-reportažu koja iz posebnog ugla odslikava razmere katastrofe u Japanu. Preporučujem da je pogledate.

Foto-reportaža o zemljotresu i cunamiju u Japanu

(Via)

Fotografija dana, 27. mart 2011

Nedelja je, pa imam vremena da se bavim montažom. Ova kompozicija je takođe predmet ideje koja se razvijala neko vreme.

Fotografija dana za 27. mart 2011.

Mesingani zec je deo inventara na mom stolu, davni rođendanski poklon od kumova. Pozadine su papiri u boji, a “reflektor” je najobičnija džepna baterijska lampa koju sam držao u ruci. Sesija je trajala oko pola sata, od čega mi je trebalo deset minuta da napravim aranžman na stolu i prve probe. Fotoaparat je bio postavljen na maleni tronožac, a svaku scenu sam slikao u exposure bracketting režimu (tri ekspozicije, +-1eV). Tokom sesije sam napravio 60 ekspozicija (pa sam na kraju jedva odlučio koje fotke da uzmem). Po različitoj boji mesinga na slikama, možete i sami pretpostaviti da sam namerno odstupao u izboru balansa belog tokom postprodukcije. Umetnička sloboda, šta ćeš.

(Lična beleška: sledeći put obriši prašinu sa objekta slikanja; u makro režimu se vidi svaka mrvica.)

Jedna stranica za nedeljno popodne

Blog Smashing Magazine je meka za poštovaoce vrhunskog dizajna. Za mene je to mesto povremenog vizuelnog uživanja, a nije da nije – može ponešto i da se nauči.

Smashing MagazineGlavna ciljna grupa čitalaca ovog bloga su veb dizajneri, vebmasteri, grafički dizajneri i razni drugi posvećenici u primenjeni dizajn. Prilozi su brojni, studiozni i zanimljivi, pa ako imate afinitete ka takvim temama, pobrinite se da proverite taj sadržaj.

Stranica na koju sam natrčao uz jutarnju kafu je dupli slatkiš: članak pod naslovom “100 Obscure and Remarkable CD Covers” prikazuje, gle čuda, stotinu zaista izuzetno zanimljivih omota CD-ova.

Istina, ovo je za mene malo manja bombonica od one koju sam sebi odavno priuštio na papiru. U posedu sam izuzetne knjige pod naslovom “100 Best Album Covers” u kojoj su priče o omotima albuma ispričane na opširniji, vrlo zanimljiv način. Na stranu činjenica da je predgovor knjige napisao Peter Blake, glavni dizajner omota albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, a autori knjige su Storm Thogerson i Aubrey Powell, ni manje ni više nego hodajući spomenici vinilne ere – autori čuvene kuće Hipgnosis koja se proslavila izradom većine omota albuma grupe Pink Floyd.

Uh… Ispade digresija duža od osnovnog sadržaja. Tako ti je to sa mnom: čitaj između redova ako ne uspe ništa drugo…

(Via)

Jubilej automobilske industrije

Maločas sam primio spam sa nekog veb servisa koji drži do sebe, ali ne ume da pruži klijentima način da budu pošteđeni od neželjenih poruka. Kako god, u toj poruci se veli:

Pozivnica za sajam automobila

“U godini kada proslavljamo 125. godina prvog patenta vozila koje pokreće motor sa unutrašnjim sagorevanjem, Beogradski sajam ima čast da Vas pozove na 49. međunarodni Salon automobila u Beogradu.”

Eto neke koristi od neželjenih poruka – nije mi se desilo možda nikad, pa da zabeležim to. Nisam pojma imao da se ove godine obeležava taj jubilej.

Međutim, mene zapravo fascinira činjenica da posle 125 godina i dalje dominira agregat čiji stepen korisnog dejstva ne prelazi 25%. Iskreno, prestao sam da se nadam da ću doživeti kraj automobila sa unutrašnjim sagorevanjem. Naftni lobi je prejak da bi pamet nadvladala. Šteta i žalost. Zamislite, recimo, da je postojao lobi proizvođača bakelita: i dalje bismo koristili samo one dva kilograma teške, crne telefone koje sam sinoć video u 1586. reprizi filma “Otpisani”.

Idete li na sajam automobila? Ja sam bio jednom u životu, pre više od 25 godina, i obećao sam sebi da ga više neću pohoditi osim ako baš bude neophodno… Mada, zapravo ne znam kad bi to bilo.