Kako prepoznati velemajstora?

Tako što jednog trenutka primetiš neke bele fleke ispred očiju, pa shvatiš da si zaboravio da dišeš dok slušaš.

A tek onda uzdahneš duboko. I opsuješ onako, najsočnije što umeš.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što shvatiš da se čovek poigrava sa kič-ikonografijom, a pritom ne upada u kič. Pa se još pritom i zapitaš zašto nema više ovakve muzike.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što svede sopstveno delo na dve gitare i šest glasova i pritom ga učini još boljim. A ti to slušaš i tek posle primetiš da ti je brada nonšalantno opuštena i stoji malo niže nego inače, tačno ispod otvorenih usta.

Neno Belan, velemajstor.

Fotografija dana, 28. mart 2011

Ovo jeste ispalo na brzaka, ali je opet rezultat prethodnog plana.

Fotografija dana za 28. mart 2011.

Slika je rađena kao makro; to je jedini način da objektivom prosumer fotoaparata dobijem zamućenu pozadinu (bokeh). Tu pozadinu sačinjava jedna slika koja se, slučajno, zatekla u blizini (o toj slici i njenom autoru posebno ću pisati drugom prilikom).

Lična beleška: nađi neki materijal prikladan da služi kao neutralna pozadina na fotografijama poput ove.

Trikovi u postprodukciji su opet prevagnuli, što je bilo planirano. Osim što je već bila mutna, pozadina je dodatno izolovana da bi bila blago zatamnjena. Usput sam oborio zasićenje boja i kontrast pozadine; vinjetiranje uglova je izvedeno obaška. Cvet u prednjem planu je takođe izolovan tako da bele latice budu posebno izoštrene, a žuti deo blago pojačan.

Oni koji zagovaraju projekat “jedna na dan” su u pravu. Samo nekoliko dana sam u igri, jedva jedan procenat posla sam završio, a već hvatam sebe kako unapred razmišljam šta i kako želim da dobijem, od postavke do naknadne obrade. Daleko od toga da znam baš sve unapred, ali sam zadovoljan zato što nijednom nisam odstupio od prvobitne ideje. Ajde-de, još samo 360 ovakvih pokušaja, pa ću možda imati hrabrosti da kažem da sam bolji fotograf nego što sam bio kad sam počeo.

Svejedno i ako ne budem: sigurno ću naučiti nešto usput, a već se dobro zabavljam.

Par fotki iz arhive: Kembridž 2004

Jednu od ovih fotki sam predstavljao više puta do sada, na raznim mestima. Ne mogu da odolim, moram ponovo, ali ovog puta sa malo više scena.

Nedelja, rano popodne, april 2004. godine, nalazim se u pešačkoj zoni u Kembridžu u Engleskoj. Momentalno je bilo lepo vreme (što je važan podatak, s obzirom na to da sam tog dana prebrojao četiri sunca i tri kiše, naizmenično). Ljudi se razmileli po gradu; reke turista trče po dvorištima koledža i po ulicama, guraju se po krcatim čajdžinicama, a neki su se okušali i u upravljanju čamcem po reci Cam uz pomoć motke. Nastavljam ka uskršnjem vašaru na trgu ispred čuvene zgrade Corn Exchange. Morao sam da dotaknem zgradu: ovde je grupa Pink Floyd imala svoj prvi nastup 1965. pod tim imenom; tada su to bili “samo” lokalni momci.

Na raznim mestima zatičem ulične muzičare, pantomimičare, ludake raznih vrsta. Ne mogu da odolim: potrošio sam možda 4-5 funti sitnine da im dam bakšiš; sećao sam se godina kad sam aktivno svirao gitaru i pitao se da li ću ikad biti u prilici da sviram na ulici tamo gde je to sasvim uobičajeno… Nastavite sa čitanjem… “Par fotki iz arhive: Kembridž 2004”