А да се окрене за прав угао? Е, онда мора да се баци пола
Заправо и није капија, ово су стражња врата од комшијине баште. Комшија има четвороструки плац, па излази на две улице.
Ово сам снимио кроз кровни прозор, дугом цеви, октобра 2014. Има жутог лишћа по земљи, али некако се посрећило да ове пузавице и остало дрвеће што је у кадру остану зелени до тог дана. Полако, има дана, до краја новембра ће то све бити голо.
Нисам неки капијолог, ал’ и овако видим како је мајстор морао да се довија. Прво, лук одозго. За украс? Па, лепо изгледа, могла је ту и нека пречка да дође али је овако лепше. У ствари није за украс, него држи растојање. Ови стубови су пободени у црницу банатску, и нека су у подземном делу заливени бетоном, то никад није довољно. Вода нађе пут, нешто ће да се накриви на неку страну и врата на крају или не могу да се отворе или да се затворе.
Od muzičara u poznim godinama očekujemo da se osvrne na svoju bogatu karijeru i refleksivne pesme koje sumiraju njegova životna iskustva. Ima toga i ovde, ali i neočekivane žestine i “prženja” kao u najboljim danima.
Onomad, dok sam preslušavao pristigle novitete, prekide me moj ženski potomak rečima:
– Ćale, odavno te nisam videla tako uspaljenog. Šta to slušaš?
– Ništa što bi moglo tebe da zanima, ovaj čovek je samo tri godine mlađi od tvog dede…
Sasvim neočekivano, najuzbudljivije ovogodišnje diskografsko ostvarenje dolazi od veterana koje su odavno svi već otpisali.
Muzičke enciklopedije su složne u jednoj stvari – četiri najvažnije britanske grupe zaslužne za promociju popularne muzike tokom šezdesetih su The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks i The Who. Sklon sam da uz njih dodam i The Zombies koji nikada nisu postigli planetarni uspeh kakav su zasluživali. Zašto je to tako je za mene i dan danas misterija jer je evidentno da je potencijal postojao. Imali su fantastične pesme koje je uglavnom komponovao Rod Argent i zgodnog, vrhunskog pevača kao stvorenog za naslovne stranice novina (Colin Blunstone). Praktično recept koji u sličnim prilikama nije omanjivao. U njihovom slučaju nije se pokazao delotvornim.
Da li je u pitanju bio loš menadžment, nesnalaženje same grupe u muzičkom biznisu ili nešto sasvim deseto… To nikada nećemo saznati.
Два су разлога зашто сам одабрао ову фотку. Један је историјски. Други је што је ово оаза боје.
Историјски, јер сам у зграду чија је ово авлија улазио више десетина пута, седамдесетих, док је тамо била Народна техника, у коју сам свраћао по разним клупским пословима, чак двапут паркирао кола у ову авлију, јер сам носио пројектор зарад нечег, држало се неко предавање, курс, шта ли.
Боја… Једини сиви су овде малтер, бетон и земља, где провире. Једино је капија мало сивкаста, ал’ то би се данас рачунало у дречкаво плаво. Све што је дотакла четка, има боју.
То што сам ту био толико пута и није неко чудо. Све те старе зграде у центру града су мењале намену више пута, па штагод да вам је требало, кад тад бисте ушли у скоро сваку. У овој су били, колико памтим, контрола мера, две-три банке, савез синдиката, раднички универзитет, ловачки савез и још десетак других. То у прошлом веку; у овом напросто не стижем да наиђем туда довољно често да попамтим, осим да у подрумском локалу на углу ивек има некакав бар са стриптизом или тако нешто.
Сарајевска сцена средином седамдесетих је била јако шарена, било је ту свачега. Индекси су већ били мало склоњени у страну, Бреговић је био у пуном узлету, ал’ било је ту и мноштво других, а нови примитивизам још није био ни измишљен.
И онда се не зна шта је ту кога направило, је ли Душко Трифуновић настао самом потребом да сви ти бендови имају неког ко уме да ниже стихове, или је понеки бенд настао јер је стих тражио да буде отпеван. Ко ће то знати. Ево, неки Нарцис Вучина напише песму на његове стихове, и то крене да пева когод се дохвати микрофона. Мени је у глави остала ова верзија као канонска.
Из ове песме су настала бар још два бенда, „Тешка индустрија“ и „Чисти зрак“, опет из истог тог таласа. Индустрију је направио Габор Ленђел, за тих пет године измењали тридесетак чланова, па су се после и они разишли, а Сеид Мемић Вајта („излазите, сва тројица!“) кренуо у соло каријеру; би писано да „неки критичари сматрају да је „Тешка индустрија“ неизбежна карика у историјском низу који повезује прогресивни рок Корнелија Ковача са пастирским роком Горана Бреговића.“
Пошто је одлука већ донета, орах мора да се среже, треба наћи егзекутора, ака извршиоца (послова и радних задатака, како веле књиге староставне).
Мало даље низ улицу има неки чича који то ради полако, ручном тестером, па нек му траје и две недеље, нема везе. И сретнемо га и договоримо се.
И стварно је трајало две недеље. Док нисмо скапирали да чича неће доћи, заборавио ваљда. Неће ваљати, примиче се зима, шта ако дуне нека ваљана кошава и собали орах, биће штете. Добро, не би нико страдао, не мувамо се по авлији кад тако дува.
Онда нађемо неког тестераша док је обарао неко дрво у улици, и кажемо му да сврати. Дође он, погледа, каже у петак. У четвртак, међутим, јави се да пита јел може сада, указала му се рупа у распореду. Може, може одмах.
И дође он са женом и три-четири моторне тестере разних величина, те канистером са ваљда 15 литара горива. Мислио сам да сам не знам како опремљен са склопивом лотром од шест метара, ал’ овај ме шије, мора да има девет. Професионалац.
Ајде што је опремљен, него што за минут тачно види где коју грану да засече, на коју ће страну да падне да је пусти, а на коју ако је веже ужетом да се окачи о лотру кад буде падала. Није да не бих то сам умео, исто свирам у моторну тестеру (ону са електромотором), али бих морао да меркам и планирам десетак минута по резу. Он је то срезао за цигло два сата. Истина, није сецкао за ложење, то могу и сам, него на комаде до два метра, ал’ све су сложили на једну гомилу, није било грања по целом дворишту, ништа није поломљено около, ма професионалац.
Онда жена му рече да јесте професионалац, ово му је више хоби, стварни посао му је да… меси бурек. Ал’ то је ноћу, па стиже ово преко дана. Свака част, мајсторе.
Снимио сам га пар пута кроз прозор на спрату, ал’ то није то, велико дрвеће се снима са земље, спрам неба.
Тражећи фотку која би најбоље приказала тај орах кад је био у пуном сјају, скоро да сам чупао косу. Јер фотки има на десетине хиљада, а онда кад ту тражим нешто, испада да је пролазило по две-три-четири године између два добра снимка са орахом у главној улози. А онда се сетим… мани архиву, већ си објавио. Чуј објавио, написао цео чланак овде са све поприличном фотком…
И шта даље… не знам да ли је ово први пут да се на Суштини рециклује фотка, ако јесте, пијем домаћу, хвала на питању.
Е, да, зашто му је најбоља фотка ова нудистичка, где на њему ни листа нема. Па, супротно од максиме Роберта Капе, „ако ниси задовољан фотком, значи да ниси пришао довољно близу“, проблем са овим орахом је што никако нисам могао довољно да се одмакнем. Ова мала авлија је дванаестак метара (банатски: метери) у квадрат, његова крошња се пружа од даље ограде до на метар од ове десно, окружен је са три повелика дрвета… нема се одакле.
Лето 2017. је било суво и вруће. Испод ораха је много боља хладовина, бар два степена ниже него у обичној хладовини.
Септембра је након подугачке суше наишло неколико добрих киша. Седамнаестог је чак ударила некаква олуја, дувало је и падало, омањи смак света. Страдао је понеки цреп, одлетела канта за ђубре, а докачила је делом и орах. Она грана која је некад показивала на запад, сад већ мало окренута улево, се преломила и пала на јужну страну. Наслонила се на кајсију а даљим крајем чак и на комшијину терасу. То је око десет метара.
Ово је снимљено целу недељу касније, кад сам донео тестеру са баште и кренуо да то исечем и склоним. Није било лако, орах је тврдо дрво, а овако свеже је још пуно воде и поприлично тешко. Зато сам и одлагао толико, док смислим како да ово изведем а да притом не искривим ограду, не поломим комшији ништа и не повредим се. Не види се баш са фотке, али тај камперски сточић је био једина штета, изломила се плоча и искривио алуминијумски оквир, уопште га нисам приметио па га нисам склонио.
