Једна од пре: бајаги чорба (3)

И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.

За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.

Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (3)”

Једна од пре: бајаги чорба (2)

У ствари би био проблем да није прогорело

Пробили смо се нешто ближе бини, без већих проблема, није то она густина, простор је повелик. Како рекох прошли пут, светла има на изволте, па уз релативно сигурну руку (тј нико ме није гурао) може да се пристојно призумира. ИСО 1600, 5,2 и 1/70, мало ли је. Тешко бих добио овакве елементе на некој свирци пре 20 година.

Бајага и Жика су солидно одрадили свирку, мада се види да је и то мало преко народног органа, бар су знали где је бина. Бајага зато није баш знао у којем је граду, спомињао је некакав бир фест – е, деране, не брукај се, то је било прошле недеље у твојој месној заједници, ово су Дани пива, ово је Зрењанин, седи, један.

Жика бар није причао у микрофон, а и теже би се прешао, чујем да живи у Перлезу, ближе овамо него тамо. Басиста и бубњар се нешто нису истицали, али зато…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (2)”

Једна од пре: бајаги чорба (1)

шта је нама наша борба дала: сад концерт има своју телевизију

Да не буде забуне, тог 31-VIII-2018. су свирали Бајага и Рибља Чорба, отуд наслов. Нема улазница, плаћа град, тј већ смо ми то платили. Свирка је на тргу, дођеш кад оћеш, одеш исто тако, шетња, а и Дани пива су у току, дакле у једну руку лименку у другу канона и удри (мало незгодно, фали трећа рука за цигару). Е сад сам се тек сетио зашто нисам још окачио ниједну од тих фотака: има их превише, па никако да се решим да напишем целу серију, у један чланак неће стати. Била добра берба, ето. Родила година, и кучића и свега.

А и деца су нам нешто лепа ове године… Ал’ ово је било док смо стизали, до трга има да се пређе још цела главна улица. Гравче на тавче и црни Козел, који смо стаманили успут, сам исто сфоткао, ал’ ово није кафанска серија, ово је о концерту.

Но, треба прво проћи поред агената… јер, Ђуро, ко ради у агенцији? Агенти, наравно.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (1)”

Недеља је, 6-XII-2020.

Мусака је већ била, бар на фоткама. А на столу? Кад сте појели мусаку последњи пут? Јел’ од кромпира?

То “од кромпира” може да буде сувишно, као оно кад у енглеском увек кажу пиринчани пилав, никад само пилав. Јер постоје два-три рецепта за пилаве од нечег другог, за које ама нико није чуо, али ето да се зна да није ниједан од та три. Осим што у случају мусаке то више није тако. Узнапредовало се, сад може мусака и од, овај…

…блитве, карфиола, ма… три слоја било чега, а између млевено месо и шта већ дође. И, као и већина таквих јела, има три лепоте: може вруће, може ладно, може подгрејано. Свако је добро на свој начин.

Пријатан недељски ручак вам желимо.

Ponovo ću te izgubiti

Karlu Bonoff nisu proslavili njeni albumi, već njene pesme u izvođenju poznatih muzičara.

Borba sa tekućom pandemijom nije usmerena samo na virus. Ma šta radili u životu, uzdržavanje od kontakata, polako ali sigurno, menja i naše navike. Sveli smo kontakte na minimum, nema više mnogo skitanja, a sedenje u kafani sa istomišljenicima postaje sanak pusti. Čak su se i komšije distancirale – onaj dobar jutarnji običaj zvani “slatko, kafica i rakijica” koji se, barem vikendom, često izvodio, preti da potpuno nestane.

Svako od nas pokušava da neprirodni život koji se svodi na bivstvovanje u četiri zida nekako amortizuje.

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo ću te izgubiti”

Једна од пре: гурај, док може

немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу

Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:

Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурај, док може”