Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Nedelja je, 21. VI 2020.

A nedeljom se ruča, kao uostalom i drugim danima, ali nešto bolje i jače, jer tog dana ne radimo. Te se varenju može posvetiti vreme i vodoravnost.

A i ne mora to da bude nešto teško. Može nešto sa domaćim rezancima, naprimer.

Ovako: brašno i jaja za rezance su ovdašnji, kao i meso. Brokoli je… ko će to znati, valjda ovdašnji, ko zna gde ga nabavljaju. Soj od sose (ili beše obratno) je kupljen kod Kineza u bloku 70, kao i sušene šitake pečurke. Štapići su uspomena (ne moja) iz Japana. Veštinu jedenja štapićima mi je iz Tajlanda doneo jedan Nemac. Nije neki problem, nauči se za pet minuta a uvežba iz deset obroka.

E to je međunarodna kuhinja, a ne ono što pišu po reklamama.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Zajašite moju biciklu

Poziv za bicikliranjem iz naslova pretvorio se u čudesnu muzičku avanturu kojoj se ne nazire kraj.

U prvom polugodištu i nije bilo nekih jako interesantnih muzičkih ponuda. Pandemija je paralisala sve industrije, a mnoga najavljena nova izdanja su prolongirana do daljnjeg jer se ne mogu valjano promovisati. I niko živi još uvek ne zna kada i kako će se muzičari vratiti koncertnim aktivnostima i kako će u budućnosti sve to da izgleda zbog uvedenih zabrana okupljanja i „socijalne distance”. No, naš karantin u proteklih par meseci imao je i jednu dobru stranu – najzad sam mogao da preslušam i neke albume koji su dugo čekali da ih se latim.

Ako uopšte i dobiju priliku da ih promuvam kroz uši.

Nastavite sa čitanjem… “Zajašite moju biciklu”

Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”

Ostajte ovde

Moje znanje o Korzici, uprkos prevaljenoj kilometraži, nije se mnogo promenilo od detinjstva.

Zahvaljujući časovima geografije znali smo da je, uz Siciliju i Sardiniju, Korzika jedno od velikih ostrva sa druge strane italijanske čizme, da je na njoj rođen Napoleon Bonaparta i… Pa, skoro ništa više. Kao i u slučaju drugih lokacija na Mediteranu, Korzika ima dugu i uzbudljivu istoriju na koju su njeni žitelji veoma ponosni. Ostrvo su kolonizovali Kartaginjani, antički Grci, Etrurci i Rimljani, a u srednjem veku je bila pod vlašću Lombarda, Franaka, kao i republika Pize i Đenove.

Tračak nade za Korzikance da imaju sopstvenu državu pojavio se u XVIII veku.

Nezavisna Korzikanska republika trajala je kratko, jer su na nju bacili oko u to doba moćni Francuzi koji su je i osvojili, tako da je danas u sastavu Francuske.

Nastavite sa čitanjem… “Ostajte ovde”

Једна од пре: киоск 6

Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.

Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.

Шта се изменило отад, а шта није?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 6”