I had to escape
The city was sticky and cruel
Maybe I should have called you first
But I was dying to get to you
Deder da podigne ruku svako od vas ko je mislio da je sledeća pesma obrada matične pesme Roya Orbisona:
E, pa žao mi je, ali grešite: upravo je obrnuto. Zapravo, uh, nije baš obrnuto, nego… Ne, čekaj malo: zapravo jeste. Osim što…
Deder da odmotamo ovu zavrzlamu. Da bih to učinio, moram da se vratim malo više unazad.
Razmislite o razlici između pileće i kokošije supe. Ono prvo je valjda greška u prevodu, jer šuntavi engleski kaže chicken i za kokoš uopšte i za mladunče bilo koje ptice i za živinsko meso. Ono drugo je poslovično dobra stvar, i za razliku od većine korisnika reči “poslovično”, koji po pravilu ne znaju o čemu govore, mi znamo. Poslovica glasi “matora koka, dobra supa” (ili juha, kako gde). Razlika u mišljenjima oko te poslovice je samo u pogledu toga da li se ona odnosi samo na seks, ili i na stvarnu supu. Oni koji su probali neće da se izjasne. Samo vas značajno pogledaju.
No, supu smo imali prošlog meseca. Došao je red na paprikaš. Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
New Orleans je najveći gradu u američkoj saveznoj državi Luizijani. Ujedno je i jedan od najstarijih, jer su ga osnovali Francuzi (dobio je ime po Filipu II, vojvodi od Orleana). Nalazi se pored reke Misisipi, a poznat je po miltikulturalnoj baštini koja se neguje stolećima – njegovi stanovnici su uglavnom mešavina Francuza, Španaca, Meksikanaca, crnaca i domorodaca.
Pravi “melting pot”, kako bi rekli Amerikanci.
Knjiga o Jovu, zajedno sa Solomonovim pričama, Knjigom propovednikovom i Pesmom nad pesmama, pripada starozavetnoj, hebrejskoj književnosti. O njenom autoru/autorima se ništa ne zna, a pretpostavlja se da je sastavljena u V ili VI veku pre nove ere.
U njoj se govori o poreklu zla, patnji i nesrećoj ljudskoj sudbini. Iako Jov “bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga”, Bog okleva da mu pomogne. Zbog toga Jov ima vrlo neprijatan problem: zna da je nevin, a i pored toga ispašta. Njegov svet je urušen, a patnje postaju besmislene. Zbog toga proklinje dan kada je rođen i dovodi u pitanje božansku pravednost…
Kako onda da se jedna arhaična priča spakuje u pesmu, ma koliko to bilo čudno?
E, za to je potreban majstorluk.
Kada god se razveze priča o nečijoj muzičkoj karijeri, neizbežni deo su i njegovi/njihovi uzori – ljudi koji su bitno uticali na percepciju života izvođača i kojima se, po pravilu, uvek obraćaju kada im inspiracija nije baš najbolja. Uostalom, svako od nas može da nabroji mnogo osoba koje su na ovaj ili onaj način uticale na vrednosne sisteme koje smo s mukom izgrađivali i bez kojih ne bi bili ono što jesmo.
Retki su oni koji su se svojim uzorima na pravi način odužili.
Sir Richard Branson danas važi za biznis selebritija i filantropa sa zanimljivom karijerom koja je prolazila kroz uspone i padove. Ako mene pitate, najbolji poslovni potez mu je bio angažovanje tinejdžera Mikea Oldfielda da se mota po njegovom novootvorenom studiju i snimucka nešto svoje u slobodnim terminima.
Rezultat znamo.
“Meat loaf” je američka gastronomska poslastica napravljena od mlevenog mesa. Imamo i mi nešto slično što zovemo hajdučkim ćevapom. Meat Loaf je umetničko ime (ili je reč o nadimku) glumca i pevača Marvina Adaya koje je dobro odabrano, ako se pogledaju njegovi gabariti iz mladosti na omotu albuma. On će zauvek biti prepoznatljiv po jednom od najprodavanijih albuma svih vremena Bat Out of Hell (1977) i ulogom u kultnom filmu The Rocky Horror Picture Show.
No, nije ni on repa bez korena.
Ne treba se ludama podsmevati niti ih izvrgavati ruglu. To su bolesni i tužni ljudi kojima treba pomoći. Ako ima leka, dobro je. Ako leka nema, eh, pa tuga ostaje, a humanost i zrelost društva se iskazuju u sposobnosti da se preostali dani tih jadnika makar učine koliko toliko dostojanstvenim i mirnim, što dalje od pogleda javnosti.
I dakako, što dalje od kamera, mikrofona, politike, državne kase, diplomatskih kanala, mešanja u tuđi posao i nemešanja u svoj.
Kao “prirodna plavuša” celi život sam proveo sklanjajući se od Sunca. No ono me je, na neki vošeban način, uvek pronalazilo. Ma kakve zaštitne kreme stavljao na sebe i sklanjao se u hladovinu, sa letovanja na moru bih se vraćao uglavnom reš pečen 
. Kako sam se osećao zbog toga samo moja duša zna, a čuvena boja “kad pocrnim” 
tradicionalno je bila povod za zajebanciju čitave ekipe i njihove domišljate doskočice.
Niko od nas ne može sam da odabere kožu u kojoj će da provede život, pa nisam imao kud. Leto je postalo za mene period tokom koga svake godine vodim svojevrsnu borbu za opstanak.
Ne mogu da pređem preko nekih stvari. Najteže mi padne kad sam sebi pokažem koliko sam slab u nastojanju da bolje razumem stvari, pojave… Ljude. Sva je istina da Matorom Prdonji još uvek nisam oprostio ono što mi je priredio u Beču, mada sam tada bio spreman na mogućnost da stvar krene kako ne treba.
Problem je u tome što je moj odnos prema Vanu Morrisonu toliko ambivalentan da uvek ostane još mesta za preispitivanje. Sve liči da će taj trend biti nastavljen, jer… Jer, poslušajte ovo.
Dobro čujete. Gitaru pored raspevanog Vana svira Jeff Beck.
Ovaj blog obiluje sadržajima koji se ne preporučuju mlađima od stotinu pročitanih knjiga.
