Нема чварака

Ове године сам на време обавештен, дакле осам дана унапред, па подсећен дан раније, када је Дан чварака, чварцијада или како се то већ зове, у Мужљи. Пошто је леп дан био јуче, ове зиме нема зиме, ајдемо.

То није нешто велико као што је нпр оно у Белом Блату наредног викенда, него много скромније. Простре се од улице до игралишта месног клуба Лехел, око стазе дугачке стотинак метара, плус две-три шатре уз само игралиште (све пазим да не кажем стадион, јер нисам видео неке високе трибине). На самом улазу, превентива.

А што сам ја мислио да ћу овде мало освежити своје знање мађарског? Оно, чуо сам га доста, али ми све делује да домаћих штандова има понајмање, да је већину места заузео путујући циркус искусних професионалаца.

Nastavite sa čitanjem… “Нема чварака”

Ljubav i ugled

Sve češće nam se dešava da naletimo na snimke za koje mislimo i da ne postoje. Ponekad nisu vredni pažnje, ali neki popune praznine u biografijama naših omiljenih muzičara.

Dok čitam poslednju knjigu Grahama Hancocka koja govori o fascinantnim arheološkim otkrićima na tlu Amerike, ne mogu da se otmem utisku koliko malo znamo o našoj prošlosti i drevnim civilizacijama koje iz ko zna kojih razloga nisu potrajale. U pozadini mi svira jedna od kompilacija koja se bavi retkim snimcima britanskih grupa iz druge polovine šezdesetih, koju konstatujem jednim uvom i sa malo pažnje. Sve do trenutka kada mi se učini da čujem glas Grega Lakea.

Puštam ponovo pesmu u neverici.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav i ugled”

Једна од пре: немате ви довољно духова

За разлику од неких других здања из ове тектонске серије (нису ипак толико стара да им ставим оно архи-), ово није нестало. Стоји. Нема ни духова, издувала их промаја, јер ни једно стакло није остало.

Ово је снимљено 2013, током исте шетње кад и она бара. Аутокрп од пешес снимака, усправних.

За ову ме зграду везују чак и неке успомене. У горњем десном углу, у поткровљу, ми је била фирма од 1997. до даљњег. Колико смо рачунара, монитора и каблова однели на други спрат па после носили доле, никад се неће избројати. У ствари трећи, јер приземље има свој спрат… таква архитектура.

Током те фото шетње нисам ни помишљао да уђем. Ем је био скоро мрак, ем је на огради био катанац, ем сам Цебине чуваре запамтио као, хм, недружељубиве. А ако је остао неки да чува кућу духова, мора да је дивно расположен. Међутим, шест година касније…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: немате ви довољно духова”

Ne osećam bol

Još jedno “čudo od deteta” je počelo da zaokuplja pažnju muzičke javnosti. Pa kako mi da ga mimoiđemo.

Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.

Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).

Nastavite sa čitanjem… “Ne osećam bol”

Osećam li se dobro?

Mnogi tvrde da su najbolje rock and roll pesme one koje se sastore od tri akorda. Ima jedna koja je uspela da postane velika i sa samo dva.

Nedavno sam čitao intervju sa Daveom Masonom u kome on objašnjava kako se sastavila grupa Traffic. Nije bilo nekog velikog plana – budući članovi ove velike i cenjene grupe su u drugoj polovini šezdesetih bili tek šačica klinaca koja je imala sličan muzički senzibilitet i želela da svira zajedno. Normalno, na igrankama na koje su dolazile “cice”, ne znajući da će se vrlo brzo stvari promeniti. U jednom trenutku govori kako je famozna “Rupa u cipeli” bila prva stvar koju je komponovao. Posrećilo im se – bio je to prvi veliki hit koji su ispalili.

A onda su stvari počele da se odvijaju kao na filmu.

Nastavite sa čitanjem… “Osećam li se dobro?”

Pronađi srodnu dušu

Savremeni “poslovni modeli” koje primenjuju diskografske kuće često na silu teraju muzičare da snimaju sve i svašta. Nickel Creek su staromodni – objavljuju retko, ali kvalitetne albume.

Evidentno je da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. U više tekstova smo pokušali da vam približimo ovu vrstu muzike koja od izvođaća traži vrhunski majstorluk. Fokus je bio na muzičarima koji za sobom imaju već velike i spektakularne karijere ili virtuozima na instrumentima kojima malo ko sme da izađe na crtu.

Vreme je da se upoznamo sa podmlatkom.

Nastavite sa čitanjem… “Pronađi srodnu dušu”