Stvari koje rastu

Sestre Shook božanstveno pevaju i to je njihov najveći kvalitet. Utisak kvare pomalo nezreli tekstovi.

Kada sam kao klinac počeo da slušam radio, nisam mogao ni da naslutim da ću, mnogo godina kasnije, završiti u njemu. Mikrofon je kao droga: kada se navučeš, teško ga ostavljaš. Tako je i danas, iako sam sada daleko od tog medija: ostala je u meni ljubav prema radiju, kao i navika da mi nešto svira u pozadini, bilo šta da radim. Kako mi je teško da nađem stanicu koja emituje muziku po mom ukusu, obično pomeram skalu do trenutka kada mi neka od pesama privuče pažnju i tu se zaustavim.

Tako sam i naleteo na Shook Twins.

Nastavite sa čitanjem… “Stvari koje rastu”

Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.

Drugim rečima, grad funkcioniše.

A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?

Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”

Čvrst sam kao stena

Danas zvuči gotovo neverovatno: malo je nedostajalo da ova pesma postane tuđi hit.

Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.

Tog lepog običaja više nema.

Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.

Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.

Nastavite sa čitanjem… “Čvrst sam kao stena”

Izmaglica

Bilo kog njenog albuma da se dohvatite, nećete pogrešiti. Ona je umela i od osrednjih pesama izvuče maksimum i učini da fantastično zazvuče.

Bile su mi potrebne decenije da bih tek u zrelim godinama “proverio šta su to Enrico Caruso ili Maria Callas“. Naslušao sam se dovoljno operskih pevača i pevačica da bih mogao da zapažam razlike između njih i osobenosti interpretacije, no pomenuti dvojac nema premca – oni su kategorija za sebe.

Normalno, vrhunskih interpretatora ima u svim žanrovima.

Nastavite sa čitanjem… “Izmaglica”

Pozdrav otišlom prijatelju

Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.

Na početku, pesnik kaže:

Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…

A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:

Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav otišlom prijatelju”

Мука с речима: опера, па и ционализовање

Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.

Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.

Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.

Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).

О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: опера, па и ционализовање”