Једна од пре: киоск 4

Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.

Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 4”

Pesmom oko sveta

Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.

Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?

Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.

Nastavite sa čitanjem… “Pesmom oko sveta”

Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак

да има пред радњом столицу и сточић па да натенане посрче кафу

По мом бројању, постоји неколико врста радника у киоску. Једно су били они у социјализму, који су били ту да омогуће да се суграђани снабдеју ситним потрепштинама, и притом да допринесу свом Оуру и тако некако и свом џепу. Памтили су редовне муштерије, били љубазни бар са њима.

Онда су ту и радници у киосцима у туђем власништву, који брину само за једну ствар: где ће да раде кад истекну два месеца.

Трећа врста су власници. Они немају куд, ту су, ту ће бити и сутра. И гледају да удесе себи, а то некако значи и да угоде муштеријама, не би ли им дошле опет.

Јесу киосци у приватном власништву, али није ни власништво као што је некад било. Чим хоћете нешто да радите са том својином, одмах вам се натоврзу разни прописи, те мора ово те не сме оно. Зато се врло брзо прибегава оном чега се писци… прописци нису досетили. Да, например, те забране важе с ове стране врата а са оне не.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак”

Kao godišnja doba

Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.

U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.

Barem sam tako mislio.

Nastavite sa čitanjem… “Kao godišnja doba”

Једна од пре: киоск 2

У ствари, киоска два. Јер овде имамо комплетан ручак: један киоск је пиљарница, други продаје живинско месо. Цигарете, новине, пластичне боце и лименке су у наредном, већ ван кадра.

Код великих дућана се сав тај прљави веш догађа негде назад, где не допире поглед муштерије, у магацину и авлији, иза зграде. Киоск нема тај простор, а све те празне кутије неће да нестану саме од себе. Мора негде да их стрпа, док се не однесу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 2”

Pustio bih ja njega, ali neće on mene

Počelo je slučajno, takoreći nehotice, poput sunčevih zraka konvergentno prelomljenih kroz preteklu kap rose. I sad onaj ko ne razume prelamanje zraka kroz materijale, jer je na tom času fizike igrao potapanje podmornice sa drugom iz klupe ili čitao najnoviji strip o Zagoru, odbija da prihvati da niko nije potpalio šumski požar.

Bilo bi nemoguće da ukažem na tačan trenutak kada je sve to počelo, jer niti imam toliko realnog znanja iz sociologije niti me zanimaju ekstrapolacije. Oprostićete mi zato – ili nećete, u kom slučaju je najbolje da odmah prekinete ovo čitanje – jer ću sve objasniti samo iz perspektive svoje generacije, rođene tamo negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, i objasniću ih onim društvenim artefaktima koji su bili očigledni u neposrednom svetu oko mene. Dakle, ničega od teorija zavere neće ovde biti, pa zalutalima na ovo mesto ništa neće biti zanimljivo. Ali, ako vam mišljenje kao proces nije strano, a nemate ništa protiv toga da se suočite sa tuđim mišljenjem ma koliko bilo gadno jer se ne slažete sa njim ili pak koliko god bilo mučno zato što se sa njim slažete, nastavite i sklopite sopstvenu sliku. To je jedino važno. A ako vam je do rasprave, polje za komentar je vaše.

– * –

Odrastao sam u svetu u kojem je nauka slavljena kao tekovina čovečanstva, kada je svakome dato na raspolaganje da na (za to vreme) lako dostižan način sazna o bilo čemu što ga je interesovalo. U svetu mog odrastanja nije bilo manje gluposti nego danas, ali postojala je jedna znatna razlika: znalo se mesto svemu, pa i gluposti, a birajući svoje mesto u odnosu na pojave u društvu, svako je sebi sam birao perspektivu i ti izbori nisu bili bitno različiti nego danas. Bilo je pak različito to što tadašnje društvo, koje neki danas nazivaju utopijom, neki tamnicom naroda, a neki pak komunizmom (sve tri slike su delimične i kao takve su netačne), beše društvo socijalne pravde, u kojem je svako imao perspektivu da ostvari realno blagostanje za sebe i svoju porodicu.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje. Meni je ovog časa zanimljivije da se suočim sa drugim pitanjem: ko je dozvolio raspad te slike o potrebi za znanjem kao uslovu napredovanja i ko je taj što tako uporno održava zamajac negativne društvene dinamike čak i u trenucima kakvo je ovo vekovno iskušenje sa virusom?

Nastavite sa čitanjem… “Pustio bih ja njega, ali neće on mene”