Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kao i uvek, najbolje pesme se stvaraju u trenutku kada se slože različite crtice iz stvarnog života.
Virtuelni prijatelj iz Australije kojeg sam u nekoliko navrata ovde spominjao ponovo je uspeo da me iznenadi. Sastavio je listu najprodavanijih albuma down under. Bio sam zatečen: od svih izvođača koje je pomenuo jedino sam znao za grupu Icehouse.
A ovamo, kao, važim za dobro obaveštenog čoveka kada je reč o muzici. 
Uz poprilično minimalistički pristup, uspeli su da napirlitanoj publici prodaju ozbiljne teme. To je bilo toliko uspešno da je album završio na prvom mestu britanske top liste.
Početak osamdesetih doneo je u Britaniji mnoge muzičke promene. Punkeri su se izduvali, novotalasne grupe su imale već oformljenu publiku i ozbiljno su se shvatali, a muzika za zabavu (čitaj disko) bila je na izdisaju. Komercijalizacija jeftinih sintisajzera je uzela maha i pojavila se čitava subkultura bazirana na synth popu, natapiranim frizurama i visoko stilizovanom oblačenju.
Novinari su tu pojavu nazvali “Novi romantizam”.
Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.
У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.
Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.
Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.
Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.1”Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.
Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.
U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.
A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.
Pre par nedelja, na specijalizovanim muzičkim portalima pronela se vest da se diskografska kuća Rhino sprema da objavi album Linde Ronstadt Live In Hollywood. Normalno je da sam bio uzbuđen, jer je Linda jedna od mojih omiljenih pevačica, a ovaj događaj je značajan i zbog toga što joj je ovo prvi oficijelni album sa snimcima zabeleženim na koncertu. Kako Rhino veoma brižljivo i znalački priprema svoja izdanja, objavljen je i promotivni klip koji je veoma pametno odabran.
Ne oklevajte, puštajte glasno.
Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.
Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.
A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.
