Opasne vode

Debitantski album J. R. Augusta će za mnoge biti veliko otkrovenje, jer je prepun emocija i odličnih pesama. Regija mu polako postaje tesna: čini nam se da mu se smeši i internacionalna karijera.

Čudesni svet J.R. Augusta sam otkrio sasvim slučajno. Verujem da je bio u pitanju neki neobjašnjivi sinhronicitet jer me je njegova muzika očarala na prvo slušanje. Na neki način se ponosim time što sam prepoznao njegov talenat i napisao prvi tekst pre nešto više od pet godina. Zatim je sledio drugi, pa treći… Sve u iščekivanju da će, napokon, snimiti i album koji će ga predstaviti publici u pravom svetlu.

Stvari su se odvijale poprilično traljavo.

Izdavači nisu bili preterano zainteresovani za relativno anonimnog autora, a on sam nije hteo da pravi kompromise sa njima želeći da zadrži kreativnu kontrolu. No, nije sedeo skrštenih ruku.

Nastavite sa čitanjem… “Opasne vode”

Заувек без бољег наслова

како јој се глас ломи на неким местима, све мислим да јој се нешто дешава са грлом и да неће моћи дуго овако

Увек је била, у најбољем случају, звезда број два на том рокерском небу. Кад је Јосипа Лисац прешла у неке друге воде и штогод се одмакла од своје рокерске прошлости, она је остала иста она Зденка Ковачичек, краљица клупске свирке. Не сећам се да сам је икад видео пред симфонијским оркестром. Није она риба за ту воду.

Зато се појавила тамо где Јосипа никад није: на другом Бум фестивалу, 1973. Штета што се нико није сетио да сними слику, ал’ бар имамо албум.

Наслов је… стопедесетседма варијанта оног “за сада без доброг наслова”. Пука егзибиција, где ем бенд показује шта уме, ем се њој пружа прилика да се размахне гласом. Шта, има реч “тема” у наслову? То је само у излогу, ово није тематски комад. Ово је… разигравање. А то “број један” је можда мали миг Дади Топићу, који је претходне године објавио “Пјесму #3″… То нумерисање радова је ваљда зараза коју су ухватили дружећи се са фотографима. Тада је било нормално да цела серија фотки има исти назив, па онда на изложбу стигне “Весна #23”.

Nastavite sa čitanjem… “Заувек без бољег наслова”

Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)

Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером

Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.

Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.

Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)”

Једна од пре: са истог места, три године раније

Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада

Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.

Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…

И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?

Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: са истог места, три године раније”

Једна од пре: граница светлости и таме

Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.

Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.

Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.

Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.

Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.

Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: граница светлости и таме”

Kelpie

Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.

U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.

Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.

Nastavite sa čitanjem… “Kelpie”