Kornjačin blues

Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.

Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to.  Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.

Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:

A?

Nastavite sa čitanjem… “Kornjačin blues”

Stratus

Ovaj album je abeceda dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni tog vremena. Ono što je zabeleženo na njemu ubrzo je postalo etalon za ceo žanr jazz-rock muzike.

Bubnjara Billyja Cobhama ne treba posebno predstavljati. Početkom sedamdesetih je već bio etablirani jazz muzičar koji je svirao sa velikim imenima, kućni bubnjar Atlantica (mada je gostovao i na mnogim sešnima za CTI i Kudu) i jedan od onih onih koji će oblikovati žanr jazz-rock (danas fusion). Počelo je sa albumom Bitches Brew (1970) Milesa Davisa, muzičari su zdušno prihvatili novi koncept, a gde će se priča zaustaviti, to ni danas niko živi ne zna.

Na snimanju albuma Bitches Brew Cobham je upoznao gitaristu Johna McLaughlina sa kojim je ubrzo krenuo u novu avanturu – The Mahavishnu Orchestra. Kada se setim tog vremena, još uvek osećam uzbuđenje. Pojavio se veliki broj albuma koji su bili fascinantni za slušanje, svaki od tih vanserijskih muzičara je imao sopstveni fazon, a tehnika sviranja svakog od njih me je ostavljala bez daha.

Nastavite sa čitanjem… “Stratus”

Živa noć grada

“Noć nagoveštava, ali ne otkriva. Ona oslobađa sile u nama koje su tokom dana sa razlogom potisnute… Tražio sam poeziju magle koja menja ljude, poeziju noći koja promeni grad, poeziju vremena koje transformiše sva ljudska bića.”
Brassai

Hajde da se i ja malo hvalim, takva je moda, izgleda… Prvi put za sve ove godine što se tu i tamo bavim fotografijom, uputio sam dve fotke na foto-konkurs, jer tema mi je legla k’o budali šamar — noćne monohromatske fotografije grada – i obe su se zatekle u selekciji od dvadeset fotografija izabranih za izložbu “Živa noć grada”, koju je novosadsko odeljenje Francuskog instituta u Srbiji odlučilo da upriliči.

Film Noir, Kikinda, decembar 2016.
Film Noir, Kikinda, decembar 2016. Klikni za veću sliku.

Lajtmotiv konkursa je omaž fotografu Đuli Halasu, poznatijem pod umetničkim imenom Brassaï, koji je tamo negde u vremenu između dva velika rata fotografisao noćni Pariz onako kako niko pre njega to nije činio.

Nastavite sa čitanjem… “Živa noć grada”

O, ženo

U pokušaju da plasiraju svoje ideje, neki umetnici potajno jure za slavom. Malobrojni otvoreno rade protiv mogućnosti da postanu slavni, što njihovo delovanje čini još intrigantnijim.

Moj virtuelni prijatelj Dimče je iz Velesa koji više nije Titov. Profesionalni je muzičar i, normalno, strastveni kolekcionar. Prošlog leta je krenuo da izbacuje fotke omiljenih vinila svoje fonoteke, što je kod ljudi sličnih njemu izazvalo refleksni grč u stomaku. Bogme, imalo se šta videti, po nešto za svačiji ukus, a mene je iznenadio albumima Michaela de Albuquerquea. Odmah sam priupitao Dimčeta da li ih ima u nekom lako razmenjivom digitalnom formatu, no on nije mogao da mi pomogne oko toga. Ovakvi albumi su i inicijalno štampani u malim tiražima i retko ko ih se seti da ih ponovo izda na CD-u.

A ja ne mogu da putujem u drugu državu ne bih li ih čuo. I don't know smile

Nastavite sa čitanjem… “O, ženo”

Једна од пре: се накалабурило…

и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша

Не знам зашто. Тражио сам нешто друго. Ова се закуцала за монитор и ни да мрдне. Више не знам шта сам то хтео, шта сам то тражио, само бленем у ово.

А није да нисам већ нашкљоцао сто оваквих

Ваљда због те спарушене траве, због те атмосфере свеопште градске штроке која чека једну доообру кишу да мало прогледа, ко ће га знати.

Read more

Ogledalo u kupatilu

Mnogo galame, ritma i zabave: takav je ska. Međutim, ima tu mesta da se progovori i o ozbiljnim socijalnim temama.

Onomad, još dok sam pisao tekst o povampirenim The Specialsima i njihovom novom albumu, znao sam da mi đavo neće dati mira. Kada počneš nesvesno da mrdaš u reggae/ska ritmu teško se zaustavljaš, pa je sasvim logično bilo da sam počeo da prebiram po starim vinilima ne bih li pronašao one na kojima se nalazi logo 2 Tone Records. Sve se srećno završilo u ritmu muzike za ples.

Uostalom, u pomenutom tekstu sam rekao da Madness i The Beat slušam i danas.

Nastavite sa čitanjem… “Ogledalo u kupatilu”