Седем ин педесет, са звиждањем

Кад се појавио Филтер 57, био је чудо од дизајна, те асиметрична кутија, те наопачке филтер, те некакав ребус са као змајем и кафицом, и приде Прешер(е)нови стихови о некаквој Уршки, на словеначком.
Ко би рекао да ће се ти стихови наћи укомпоновани у рад прогресивног бенда из 1975? Пази сад:

Бегнаград ето, свирају већ 40 година и још нису заборавили како се то ради. Но, има ту нешто о концепцији.… Nastavite sa čitanjem >>

Један од пре: Томаж

И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.
А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.

Томаж

(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)

Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: кафић у Пожаревцу

Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.
По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.

Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.

20120815_23_16_26 požarevac

(велика)

Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.… Nastavite sa čitanjem >>

Dobro temperovane kanalizacione cevi (u bojama)

A sad, spektakl: Johan Sebastijan Bah, preludijum broj 1 u C duru, opus 846, ciklus “Dobro temperovani klavir“.

Vežite se. Polećemo.… Nastavite sa čitanjem >>

Znate li šta je ovo?

Znate li šta je ovo?… Nastavite sa čitanjem >>

Који је који

Десило се да сам једном имао у гостима двоје Немаца, и потрефило се притом да су тада на вишој техничкој свирали Влада и Бајка. У року од треће песме тај другар ме упита “а који је Влада а који је Бајка?”. Погодио је оно што смо се сви питали. Одговор не знам ни данас, и нећу да знам. Нека то остане једна од тајни овог свемира.
Што реко Панта, “волим свемир, јер то је мој дом” (нећу да га линкујем, малопре је био). Песма за данас је “Ја нисам ја”, што су изгледа написали кад су се под старе дане сетили да би опет могли да дохвате гитаре.

Ово зато што Цевка негује посебан вид амнезије (без амнестије), па све врви од новијих снимака, а кад треба да ископа нешто старије, у овом случају песму “Док те гледам”, цврц, нема, никад није ни постојало. Осим што већ десетак година стоји на мојој плејлисти, са изгледима на један занавек, ерго јесте.… Nastavite sa čitanjem >>