Vreme je za ispiranje ušiju

Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.

Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.

E, tako se to radi.… Nastavite sa čitanjem >>

Ko je, pobogu, ovaj čovek?

I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid
Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.

Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?… Nastavite sa čitanjem >>

Kao zapaljeni papir

Kako nam mediji svakodnevno javljaju, nama je sve bolje. No, nikako da to “bolje” osetimo na sopstvenoj koži… I ako mislite da su tu u pitanju “srpska posla”, grdno se varate. U odnosu na to kako se živelo pre, recimo, četrdesetak godina bilo gde u svetu, danas većina populacije živi mnogo gore.

Razrešenje ovakvog stanja se ni ne nazire.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: опет под платанима

Слабо стижем да идем у госте, а још слабије да путујем из других разлога, па се онда вртим све по истим местима. Зато прибегавам другом трику – пустим да се места сама мењају. Треба само сачекати.
Јер, овде сам већ био. Ал’ то је моја стара улица, живописна већ због тих платана. Крошње су се овако саставиле још пре четрдесетак година, а коловоз није шала, ово је прављено да издржи теретни саобраћај ка Комбинату, чија се главна капија назире на крају улице. Овде могу да се возе четири аутомобила упоредо.

Добро, више не, јер увек има паркираних, због дућана са непарне стране и станова с парне. Ово је снимљено само четири сата након оне јучерашње.

e70_00743~20161025_13_20_44

Кажу да, ко погоди мету, промаши све остало. Е па нећемо тако, ево контре.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: и људи

Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.
Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.

DSCF1381

(велика)

Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: плажа

Очекивало би се да плажа бар буде шарена, да те кућице за одмор буду живахне, ипак је то за туристе. Међутим јок, плажа за туристе је она хотелска, а и на тим хотелима је шарен само неон и понека оближња зградица са бајаги графитима, тј осликаним зидом према булевару, којих има свега две-три. Ова плажа је далеко од хотела, то је за домороце и остале мештане. Туристи ако је нађу, нађу.
Те су онда ту куће за оне који ту живе, или можда издају, не види се издалека јер домаћи и туристи изгледају исто. Америчког туристу можете познати с километра кад је у иностранству; кад је туриста код куће, цврц.

dscf4326

(велика)

Ово сам снимио због постројених галебова, некако су ми изгледали као жири на уметничком клизању. И у галебове сам се, у ствари, разочарао. Навикао са Јадрана да су галебови бели, бели, дођем на Атлантик а они сиви са нешто белог. Бар им је звук исти, и забавно је посматрати како се отимају за клопу.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: иза кафане

Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.

dscf4167

(велика)

Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: Сан Франциско

Колико год да Сан Франциско чини изузетак у многим погледима (један међу ређим градовима тамо чије име не изговарамо најближе домородачком Сен Френсиско, него овако), и чак је и нешто шаренији, кад сам бирао фотке за ову обраду, проблем је био само у томе што је кандидата било превише.
Мада, да не грешим душу, нашао сам неколико зграда у боји, једна чак нешто јоргованско лилава, ал’ ту је власник држао продавницу музичких цедеова. Наглашавам да је власник, јер неко под киријом сигурно не би имао пара да убеди издавача простора да префарба целу кућу.

DSCF0565

(велика)

Град јесте шарен по неким другим питањима – има оних степеништа са кићеним оградама, има украса по фасадама, чак би се могло рећи да има и некакву архитектуру, мада би се по нашим стандардима то све сматрало за привремене објекте – скоро све је од дрвета.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: Волмартов паркинг

И наравно, таман кад стигне нова фоткалица, и први пут је изнесем из куће, нацрта се баш облачно, оловно време, а и то куд смо кренули (ћерка вози, могу да фоткам успут!) није баш неко место него Волмарт. А баш сам хтео да видим да ли ће Фуџи да тера лепше боје него она Коника.
И јесте осветлао образ на успутном зеленишу, свака му част, а кад смо тамо стигли оставио сам га у колима. Јер у Волмарту је тужно, особље сморено, хучи вентилација али не успева да однесе мирисе пластике и детерџената, сви нешто покуњени и потиштени, јер то је Волмарт. Једни што јадни морају да раде у њему, други што немају пара да пазаре на неком веселијем месту.  И све сиво осим цена и реклама. И баш тих дана, нова колица, загасито суморно сива. Бар не шкрипе, још нису провела довољно напољу на сунцу и влази. Претходна су била плава. На паркингу, користим прилику да иштрикам једну серију.

DSCF0139

(велика)

Онај зид неким чудом није сив – све те кутије од шљако блокова су по правилу у боји камена којим су обложене. Волмарт се потрудио да бар споља изгледа другачије. Изнутра, пак, сваки изгледа исто, нема везе у ком крају САДа са налазите. Од оне буке и тихе људске вреве некад вам се мало сманта у глави, и одједном не знате у ком сте граду, дође вам да кренете ка излазу само да видите шта ли је то напољу.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: дизалице

Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.
Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).

Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.

cranes_dscf4130

(велика)

Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.… Nastavite sa čitanjem >>