Vreme je za ispiranje ušiju

Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.

Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.

E, tako se to radi.… Nastavite sa čitanjem >>

Ko je, pobogu, ovaj čovek?

I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid
Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.

Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?… Nastavite sa čitanjem >>

Kao zapaljeni papir

Kako nam mediji svakodnevno javljaju, nama je sve bolje. No, nikako da to “bolje” osetimo na sopstvenoj koži… I ako mislite da su tu u pitanju “srpska posla”, grdno se varate. U odnosu na to kako se živelo pre, recimo, četrdesetak godina bilo gde u svetu, danas većina populacije živi mnogo gore.

Razrešenje ovakvog stanja se ni ne nazire.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: опет под платанима

Слабо стижем да идем у госте, а још слабије да путујем из других разлога, па се онда вртим све по истим местима. Зато прибегавам другом трику – пустим да се места сама мењају. Треба само сачекати.
Јер, овде сам већ био. Ал’ то је моја стара улица, живописна већ због тих платана. Крошње су се овако саставиле још пре четрдесетак година, а коловоз није шала, ово је прављено да издржи теретни саобраћај ка Комбинату, чија се главна капија назире на крају улице. Овде могу да се возе четири аутомобила упоредо.

Добро, више не, јер увек има паркираних, због дућана са непарне стране и станова с парне. Ово је снимљено само четири сата након оне јучерашње.

e70_00743~20161025_13_20_44

Кажу да, ко погоди мету, промаши све остало. Е па нећемо тако, ево контре.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: и људи

Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.
Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.

DSCF1381

(велика)

Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.… Nastavite sa čitanjem >>