Crtice o zamkama

Jedini način borbe je obrazovanje, koju moramo da shvatimo kao neprekidni proces čiji je krajnji cilj uspešno promišljanje sopstvenih postupaka
Mladi losos rađa se iz jajeta u hladnim vodama potoka severnoameričkih planina. Tokom života postepeno se spušta ka nižim vodama, da bi se, kao pripadnik desetog dela početne količine izleglih jaja, perspektivni lovac na manje ribe konačno skrasio u posledičnom okeanu, Atlantskom ili Tihom. Par godina kasnije, u vreme seksualne zrelosti, taman tokom opadanja leta i blagih septembarskih dana, dok naša deca kreću u školu, losos kreće u monstruozno putovanje nazad u potok u kome je proplivao, uzbrdo kroz reke i vodopade, obično uz više od hiljadu kilometara puta i više od dve hiljade metara visinske razlike. Kada stigne na svoje odredište, slede klasična scena seksa u plićaku, polaganje jaja i smrt.

https://www.youtube.com/watch?v=3gV1sxB8TxI… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar ponekom nedeljom, 22. januar 2017.

Ne shvataju te ljudi pogrešno, već kako im odgovara.
Ajde-de, objasnićemo:Možda ste pomislili da utovara više neće biti, možda niste primetili ništa, a možda vam je bilo pomalo i krivo (moguć je jedan takav slučaj, ali nemamo potvrdu). Kako god okrenete i šta god da ste pomislili, u pravu ste. Pogotovo vi koji niste primetili ništa: znamo da ste najveća grupa.

Reč je o ovome: utovar nedeljom je zamišljen kao svojevrsna antiteza onom kopirajterskom trendu da se sve i odmah prenese na svoj portal, sa ili bez komentara, samo da je što više linkova i što više reklama. Pošto nama nije stalo ni do linkova ni do reklama, a obaška nam nije stalo do toga da vas navlačimo na klik-bajtove, to smo napravili format u kojem preko nedelje skupljamo priloge koji skupa čine štivo dovoljno relaksirajuće da ga čitate pre ili posle nedeljnog ručka, a dovoljno vešto upakovano da vas natera na razmišljanje; provokacija je temeljni princip suštine pasijansa.

Avaj: ponestalo je energije. Sve smo najpre potrošili na novogodišnje bahanalije, a ono što je preteklo smo sagoreli u pokušaju endotermnog dogrevanja prostora. Pritom smo, slučajno ili namerno – šta god vi pretpostavite, mi ćemo tvrditi suprotno – blagoizvoleli apsolutno ne pratiti medije u tom periodu. Jer šta vrede mediji u kojima dominira jedan vrlo bolesni jadnik koji ide od mesta do mesta i objašnjava svetu kako on i samo on radi i samo radi, kada od te informacije nikome nije bolje niti ima šanse da bolje bude dok takva slika obilazi svet. A drugih informacija nema. Osim ako su spinovi, poput onog nesrećnog voza koji do odredišta putuje toliko dugo da su Kinezi verovatno pomislili da je Srbija veća od njihove domovine.

Mašta

No, stvari se tu malo zapliću.… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 25. decembar 2016.

Ovim utovarom, proglašavamo dvonedeljnu pauzu na Suštini pasijansa. Prijatne praznike vam želimo!
Očigledni nedostatak ideja kada smo umoran od svakodnevice navodi nas na potrebu da se stalno žalimo na nešto ili nekoga, čak i kada to nije predmet nekog neposrednog uticaja na nas, već generička stvar. Kukate na posao, na slabu zaradu, na visoke račune, a skloni ste da zaboravite da niste jedini ko tako prolazi. Bez namere da vređamo vašu inteligenciju, jer verujem da problemi koji pominjete jesu realni, samo vas pozivamo da na časak prestanete da udarate nedužnog sagovornika po nadlaktici, jer on nije kriv za vaše brige, a tim udaranjem nećete povećati njegovu pažnju, već njegovu želju da se što pre udalji od vas.

Ananas.

Podsetite ponekad sami sebe: život je kratak, pa ga valja ispunjavati pozitivnim stvarima, a ne negativnim. Ostavljanje briga po strani na dan-dva neće te brige ukloniti, ali će vam pomoći da dođete malo do vazduha i do onog mira koji je toliko potreban kad poželite da se sa problemom suočite.

Neće svet prestati da se okreće ako se malo opustite. Živite i pustite druge ljude da žive, nemojte ih podsećati ni na šta barem dan-dva tokom praznika.

Vratiće vam se saznanjem da je spokoj veliki dar mudrih ljudi.… Nastavite sa čitanjem >>

Pukovniku nema ko da (na)piše (utovar nedeljom)

Nema.
Sad bismo u desetercu napisali zašto nema utovara ove nedelje, ali se plašimo da ćemo se primiti. Jedan tako uočio da mu lako ide, pa se nije zaustavio dok nije napisao 2819 stihova. Ajd’ što je on napisao 2819 stihova, ni po jada, nego je posle terao sve oko sebe da to i pročitaju, još im tupio nešto o amanetu i tako to, pa se dalo na zlo.

Mi pak nismo toliko surovi. Prosto, nema… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 4. decembar 2016.

I dok dlanom o dlan, stiže poslednji mesec u godini. To je mesec u kojem se veličaju poluinformacije, a to su smicalice gore i štetnije od laži. Ali, o tome posle. Prvo o šablonu ponašanja u vezi sa obrtanjem kalendara.
Pravo vreme?Decembar uvek nekako navodi na rekapitulacije: to je stereotip od kojeg se ne može pobeći. Ako bismo tražili situacije kada je to zaista i korisno, osim možda nametnutog ciklusa knjigovodstvene godine za koju imate dva meseca da je uobličite u završni obračun (ako ste, recimo, vlasnik malog preduzeća), teško bismo mogli da pronađemo išta vredno pomena. Nije li to čudno? Život nas mnogih je zasnovan na frazama, odvija se bez neke naročite suštine (osim one uobičajene: obrazovanje, sticanje, generički planovi, roditeljstvo, blabla) i ispunjenje nalazimo u mnogim sitnim stvarima kojima dajemo smisao. I to je u redu – sve dok te male životne poente ne počnemo da guramo u šablone zasnovane na rekapitulacijama prethodnih perioda. I onda neke male, ali savršene pojave završe kao banalizovani artefakti posle kojih sve kao da radite ispočetka.

A da se ipak odreknete načina života u šablonima i po rigidno praćenom rasporedu ili barem “zato što to tako treba”? Da makar pokušate jednom da uradite nešto vredno pamćenja, a što znate da je neponovljivo? Ili, ako je već preteško da postignete takav domet, prosto ignorišete zamenu kalendara na zidu i sve ono što simbolizuje prelazak u novi ciklus merenja vremena?

A to čak nije sve. Da li vam je palo na pamet da bi godišnji ciklus trebalo započeti, recimo, u vreme prolećne ravnodnevnice ili pak u jesen, kad počne školska godina? Možda bi sredina leta bila bolja kao presek godišnjeg ciklusa proizvodnje? Ama sve, samo ne zima!

Poenta je u sledećem: vreme ne možete zaustaviti, a svakako se neko brine oko kalendara. Niko vas ne sprečava da se osećate lepo i zabavljate se u zimskoj sezoni, da se pridružite nekoj pakleno dobroj novogodišnjoj žurci i da se izubijate od hrane i pića na nečijoj slavi, ako vam je po volji. Nego, to psihološko nametanje novog kruga na životnim godovima…

makeitok

Moglo bi i bez toga, zar ne?… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 27. novembar 2016.

¡Hasta la victoria siempre!
In memoriam: Fidel Castro 1926-2016
U petak uveče je na Neko Bolje Mesto otišao poslednji političar na svetu koji je bio prava ikona. Voleli ga ili ne, slagali se sa njegovim načelima ili ne, za Fidela Kastra ste mogli da kažete svašta, ali jednu stvar nikako: da je bio folirant. Ne: sve što je govorio, bilo je ne zato što je to bilo tačno ono što slušaoci u tom trenutku treba da čuju (kao što rade političari iz moćnih zemalja) niti zato što mu je neko programirao epizodu koju u tom času treba da odigra (kao što rade… dabome), nego zato što je tako mislio da treba – u tom času i uvek.

Fidel Castro

Sad kad je otišao, budite slobodni da potražite nekog vođu koji je na tom nivou. Ako ga nađete, javite nam, jer mi za drugog takvog ne znamo. I zato, bili vi za ili protiv Fidelovih ideja, priznaćete da je to bio nivo principa koji jeste funkcionisao u siromašnoj zemlji od 11 miliona stanovnika. Da, jednoumlje. Ali Fidel je pre svih drugih prepoznao da je alternativa bila u bezumlju.

Rasprave o tome šta je Fidel uradio Kubi ne bi mogle da idu bez toga šta je prethodno Kuba učinila njemu. Ali, to je prostor za priču u kojem mi, iz pozicije salonskih komentatora, udobno zavaljenih u svoje fotelje pred konzolama računara, ne bismo umeli da se snađemo. Pedeset godina izolacije, pri čemu je izolacija iznutra možda bila veća od one spolja, učinilo je da trulež nametanja jednoumnog političkog mišljenja učini stanovnike Kube na neki čudan način mekim, dragim i gostoljubivim. Neki naši prijatelji su svedočili kako su se na Kubi osećali bezbedno kao u svojoj ulici, te da nisu videli namršteno lice za tri nedelje boravka, uključujući ulaske u one kvartove gradova koje turistički vodiči ni ne pominju, a kamoli da u njih vode.

Kuba, 21. vek

Naš prijatelj, književnik nagrađivan za literaturu napisanu na jeziku koji mu nije maternji, koji je na Kubi bio, rekao je povodom Fidelove smrti (u slobodnom prevodu sa engleskog):
Najveći problem koji su američki predsednici imali sa Kastrom je taj da on nije ubio milione ljudi, nije organizovao montirane procese i bio je pravi i iskreni marksist i žestok kubanski nacionalist. Da, Kuba je siromašna, ali to je možda jedino mesto na svetu gde zapadnjaci neizbežno moraju da postave sebi neka vrlo duboka pitanja o kvalitetu sopstvenog života i da li su odabrali pametno.

Na Kubi postoji koncentracioni logor. Gvantanamo. Ali to nije njegov logor.
Fraza o tome da je Fidel Kastro bio otelotvorenje Kube ima težinu, ali i utemeljenje u stvarnosti. Dok je većina srećnika koji su Kubu videli svojim očima pričala o tome kako se na ulicama mogu videti brojni američki automobili stari 60 godina i više (i poneka Lada godišta do 1990), samo malobrojni bi se setili da skrenu pažnju kako su svi ti automobili još uvek u voznom stanju. Možda bismo mogli na čas da mislimo baš u tom smeru: hajde da se na nekoliko sekundi zapitamo o tome kako ko obezbeđuje vozno stanje svog automobila, kao i šta je toj metodi uzrok, a šta posledica.

I možda se baš tu nalazi odgovor na pitanje “šta je to Kuba iz ere Fidela Kastra”.

FidelKako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.… Nastavite sa čitanjem >>

Da sam znao da ću pasti, ja bih seo (foliranje umesto utovara nedeljom za 20. novembar 2016.)

Što jedan lud zapetlja, sto pametnih i šest miliona glasača ne mogu raspetljati.
I tako, prošlo je baš mnogo dana, a ostalo baš malo slobodnog vremena da se bavimo svakodnevicom. O plaćanju mesečnih računa ne vredi pisati, o tome niko ne voli da ga podsećaju, televiziju nismo gledali nedeljama, a novine pogotovo nismo čitali, pa će neko pomisliti da smo dobro živeli. Pretekle su nam samo privatne teme, a to je i vlasno da ostane privatno, pa šta ćemo sad…

Moraćemo da se snalazimo kako znamo i umemo.

Moraćemo da se snalazimo kako znamo i umemo.… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.

Uzimalo, davalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo…
Štedljiva?I tako, nismo se mogli odbraniti od teme nedelje, koju je jedan određeni deo takozvane politički budne populacije pokušao da objasni kao takozvanu političku katastrofu. Dakako, nemajući svojih briga, bavili smo se tuđom brigom izbora za predsednika SAD. Tobože, to je bitno jer izbor osobe koja će sledeće četiri godine (ili osam godina, uglavnom osvoje dva mandata), tobože, voditi glavnu reč u globalnoj politici tiče se i nas.

E, pa vidite: upravo je to sveopšte vučenje za rukav isti onaj razlog zašto su i ovde politički pali puleni raznih takozvanih naprednih struja (napredne su im bile samo tehnike mažnjavanja i ništa više, pokazalo se): prosto, dosadili su i bogu i ljudima. Pričali su mnogo, radili su malo ili nimalo. I dok vajni analitičari iz vascele vasione sada seku dlaku na četvoro u pokušaju da “objasne anomaliju” koja je dovela do toga da onaj narandžasti lik dospe do pozicije predsednika SAD, niko nije dao najjednostavnije i po svoj prilici jedino tačno objašnjenje: ljudi su umorni od političara, politike, istih fraza, istih šablona… Ništa ne funkcioniše, ljudima je sve gore, a priče su se potrošile. U Americi se nije glasalo za neku opciju, nego protiv svih ostalih.

Jeste, dobro ste se setili: baš kao i u Srbiji 2012. Bar smo u nečemu ispred Amerike.

Filozof iz Slovenije, onaj što ga stalno svrbi nos, u pravu je u jednoj stvari: Americi će biti potrebno da redefiniše odnose u svom političkom estabišmentu. Međutim, kad malo saberemo dva i dva, postoji tu i poneko drugo rešenje. Jer, ta navodna potreba za redefinisanjem odnosa u američkom establišmentu je važna samo pod uslovom da Amerika želi da taj isti estabišment opstane.

Trka!

Međutim, zašto bismo mi to hteli ili ne hteli? Zar ne mislite da mogu oni svoju muku da rešavaju i bez nas? Ono što oni nama rade neće se promeniti, pa taman stavili imenjaka Paju Pattka, Žiku Obretkovića ili Đuru Vrbljanca u Ovalnu kancelariju.

Eto, politika. Opet politika. A sve to samo zato što je ovaj utovar napisan još u sredu uveče. Ma, ne pitajte: prekarijat samurajski.… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 6. novembar 2016.

Ne samo da su izmišljali neprijatelje,
nego su ih i naoružavali.

Vesna Denčić

Valjalo bi da raščlanimo zašto mislimo da nije neophodno pominjati Njega i Njegove baš uvek, nakon što je jedan naš pažljivi čitalac prokomentarisao svoje čuđenje što u prošlom utovaru nismo pomenuli ujdurmu sa nekakvim vozilom punim oružja pronađenim na mestu na kojem može da se dovede u vezu sa Njim i Njegovima.

Stvar je jednostavna i hajde da jednom za svagda raskrstimo sa tim.

PrirodaPrvo: On je činovnik. Vrhunski činovnik, politikom obojen i politikom vođen, ali činovnik. Ili bi barem to trebalo da bude. Njegov posao je da vodi logistiku države. Da li On taj posao radi i kako ga radi, drugo je pitanje o kojem treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Drugo: činovnik ili ne, On (ili bilo ko drugi da vodi logostiku države) ima način, pa i mandat, da radi i neke stvari o kojima se ne priča. Može i treba ponekad baš tako: bez galame i prašine obaviti ponešto. A to znači da galama o stvarima koje nisu završene predstavlja neki loš znak. Koji je to loš znak: nesigurnost, prikrivanje nečeg drugog ili, prosto, manija veličine? O tome treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Treće: sa gorepomenutim mandatom da neke stvari radi sa galamom ili tiho, besno udaranje u talambase u času kad nije vreme za talambasanje nego za hitru i efikasnu istragu budi sumnju svake iole inteligentne osobe. Sad, da li je to talambasanje sredstvo spinovanja (skretanja medijske pažnje sa jednog područja na drugo), da li je sredstvo estradne politike u času kada treba odigrati neki valcer, kolo ili kazačok (u svakom slučaju: plesati kako drugi svira), te da li je možda galama ipak samo pojavni oblik manije veličine, teško je pitanje na koje ovde nećete naći odgovor, jer se mi tim pitanjem ovde ne bavimo, što bi reklo da nismo u potrazi ni za kakvim odgovorom te vrste. Osim toga, tim pitanjem i proisteklim odgovorima svi mi treba da se bavimo na glasačkom mestu, a ne na jednom rock’n’roll blogu koji se drsko obraća prevashodno onima koji su u životu pročitali barem stotinu knjiga.

Knjige

Da li smo se razumeli? Ne prisiljavajte nas na kolokvijalni rečnik iznad crte preloma. I ne prisiljavajte nas da se izjašnjavamo zašto danas nema reči o kretanjima u svetskom tenisu. Takođe, ne mislimo da je važno šta je rekao Mario Vargas Ljosa.… Nastavite sa čitanjem >>