Spreman sam

Juče su me prijatelji pozvali da pogledam par klipova, znajući unapred da će me interesovati. Na prvom je Jeff Beck pozvao Erica Claptona u goste. Lepo su se izgrlili, očigledno su bili dobro raspoloženi, publika je unapred bila ekstatična i krenuli su u svirku… A šta bi drugo nego jedan od klasičnih bluzeva. Sve je, očekivano, proteklo u najboljem redu. No, razlika u pristupu i tretmanu instrumenta u rukama je očigledna – dok je Bog gitare izvlačio iz njega najluđe zvuke, “Bog” je svirao nekako mlako i akademski.

A što se onog drugog klipa tiče… Uh, odmah sam odlučio da tu poslasticu podelim sa vama.… Nastavite sa čitanjem >>

Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.… Nastavite sa čitanjem >>

Okamenjen

Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.

Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?

Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…… Nastavite sa čitanjem >>

Ponekad nema šta da se kaže

Zvuk Telecastera je nešto što je teško objasniti. Mislim, nije teško rečima opisati oštre tonove koje svaki čestit gitarist sa malo iskustva ume da proizvede. Nego, takav opis ne služi ničemu. Postoje ljudi koji su taj sirovi, kao zarđali žilet opasni zvuk doveli do nekog mesta koje se više ne mora opisivati, jer opisi služe onima koji ne vide dalje od nosa, a ne čuju ni toliko. A takvo poimanje sveta je suviše tužno da bismo ga poštovali.

Čovek koji je u poduhvatu osvajanje duše Telecasterom otišao dalje od svih, i niko ne zna kako je on to postizao svirajući svoju Nancy, zvao se Roy Buchanan.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.… Nastavite sa čitanjem >>

Još se nisam probudio

…a i zašto bih.
Znate li za onaj osećaj kad vam je sve jasno – ili vi barem mislite da je to tako – i kad verujete da biste u nekoliko reči mogli da objasnite nešto što na vas ostavlja utisak, ali kad pokušate, ostanete bez pravih reči? I naročito: jeste li ikad bili u takvoj neprilici kada je reč o nekom pesmičuljku koji vam se prilepio za srce?

Takvi ishodi uticaja dobre muzike na čoveku se mogu podvesti pod ono što ja upravo istražujem u eksperimentu radnog naslova “zbunologija”. Današnji primer je izuzetno vredan.

Ej, bre…… Nastavite sa čitanjem >>