Једна од пре: под светлошћу рефлектора

Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.
Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.

Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).

Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: и остали опрашивачи

Кад је оно миш прегризао оне жичице што воде у осовину диска, Јоца Смуђ је рекао да он нема тако фине сечице којима би то тако хируршки прецизно пресекао. Слично чудо природе сам видео кад су се дрводеље населиле у неку натрулу греду. Пиљевина коју избацују кад дубе себи гнездо је финија од брашна, а само гнездо практично савршено ваљкаста рупа.
У ствари не знам да ли је ово на слици дрводеља. Величина одговара, кретње одговарају, али је ова буба нешто сувише светла. Ко зна, можда и њих има у разним бојама. Изгледају опасно, међутим не прилазе уопште, не нападају и чак ни не знам да ли имају икакву жаоку.

Иначе, умеју да се угнезде и у готову рупу кад им се свиди – например у управљач бицикла. Хм… сад кад сам тражио линк, наша википедија не зна за пчеле дрводеље. Можда је ово нека врста бумбара.


Као и код сваког оваквог снимка, треба наћи ту златну средину између свега… што, наравно, препуштам аутоматици тј овом рачунару са објективом, који се назива камером. Ако ништа друго, бржи је од мене, док бих ја наместио то како ја хоћу, оде буба. Нисам незадовољан – међу десетак снимака има чак три која су довољно оштра (тј сваки је негде оштар, ама “негде оштар” и “оштар где ја хоћу” није исто). Ослањање на аутоматику има својих добрих страна.… Nastavite sa čitanjem >>