Једна од пре: чучањ

По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.

Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.

Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.

Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: уочи позирачу

постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска

постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска Nastavite sa čitanjem >>

А тргови су, Ђуро, шта?

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако. Nastavite sa čitanjem >>

Једна од прекјуче: снег!

Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.

Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.

Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.

Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!… Nastavite sa čitanjem >>

Насумица 1976.4

Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.

Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће. Nastavite sa čitanjem >>

Насумица 1974.4

Кад смо учили латински, било је доста тих пословица које после можете да испаљујете и правите се паметни, јер сви мисле да док дођете до њих има да знате тај латински као да сте тамо рођени. У ствари је обратно, пословице су ту да олакшају почетничке кораке; граматички нису захтевне а и остају у глави.
За ову прилику је то audaces fortuna iuvat, што би требало да значи да одважне срећа прати.  Више ми се свидео мој превод по сличности, лудаке срећа прати.

Јер ово:

Дакле одвезао девојку после једне од тих фото сеанси (беше неки ђерам, градска светла у позадини итд), дошао кући, схватио да ми је фоткалица још на троношцу и да је живчани окидач још завијен у онај редовни, хммм…

Дакле паркирао троножац иза кола, заврнуо бленду на колико већ треба, притиснуо окидач и притегао онај завртањ који га држи притиснутог, утерао кола у гаражу, вратио се, одврнуо, крај.… Nastavite sa čitanjem >>