Spreman sam

Juče su me prijatelji pozvali da pogledam par klipova, znajući unapred da će me interesovati. Na prvom je Jeff Beck pozvao Erica Claptona u goste. Lepo su se izgrlili, očigledno su bili dobro raspoloženi, publika je unapred bila ekstatična i krenuli su u svirku… A šta bi drugo nego jedan od klasičnih bluzeva. Sve je, očekivano, proteklo u najboljem redu. No, razlika u pristupu i tretmanu instrumenta u rukama je očigledna – dok je Bog gitare izvlačio iz njega najluđe zvuke, “Bog” je svirao nekako mlako i akademski.

A što se onog drugog klipa tiče… Uh, odmah sam odlučio da tu poslasticu podelim sa vama.… Nastavite sa čitanjem >>

Dolaze Clapton i još jedan

Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.

Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.

To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.… Nastavite sa čitanjem >>