Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno. Nastavite sa čitanjem >>

Beleške iz Jocine garaže

Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?

Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću? Nastavite sa čitanjem >>

Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.… Nastavite sa čitanjem >>

Odavno nismo proveravali šta je to Zappa

Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.

Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.

Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.… Nastavite sa čitanjem >>

Oštar pogled u svet

Jednih smo se otarasili, ali dođoše drugi!
iskrivljen pogled– A kad mogu da uradim ono što si ti uradio, pa sad više ne nosiš naočare? – povika prestolonaslednik. Eeeeee, mislim se, i u sebi opsovah šta smo se jednih naočara otarasili, a druge smo zaradili.

Najmlađi član naše porodice “vuče” slabovidost još od treće-četvrte godine. Od dečijeg očnog lekara smo dobili informaciju da je u njegovom uzrastu taj oblik slabovidosti i očekivan, jer oko ne raste istim tempom kao glava i ostatak tela, pa se dioptrija stabilizuje tek oko sedme godine života. Ali da ipak dolazimo na kontrole jednom godišnje.

To “jednom godišnje” kod državnog lekara nikad ne možeš da planiraš, jer je ili na bolovanju, ili na odmoru, ili na drugom bolovanju, a zamene nema. Tako smo na jednom od zakazanih (ali neodržanih) jednogodišnjih termina za pregled saznali da doktorka “nije dočekala penziju”. Kakav eufemizam. Zamenu nisu našli ni dok je bila “među nama”, a kad će naći to niko ne zna.

I tako smo bili osuđeni na privatne očne lekare. Očnih ordinacija po gradu koliko ti duša (ne) ište, ali specijalista za dečiju oftalmologiju je malo. Malo li je dece, šta li? Nađemo jednog u Borči, ali već sledeće godine – penzija. Dobro je, ne širimo virus.… Nastavite sa čitanjem >>