Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze.
Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze. Nastavite sa čitanjem >>
Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.
Зато пишем додатак.
Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).
Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.… Nastavite sa čitanjem >>
Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи
У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.
Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.
Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.… Nastavite sa čitanjem >>
Реч “провидно” нам је, веровали или не, из латинског. Али та прозирност (која је бар у корену наша) је, изгледа, толико важна ствар, да смо за њу запатили још неколико речи, углавном ресавском методом.
Ајд као фоткаџија да кренем од најдоброћудније из тог шпила: дијапозитив. То је скарабуџен израз, од дијафанос (διαφανής), прозиран, и позитиван – дакле у грчко-римском стилу. Означава фотку на прозирном филму а не на папиру. Убацује се у пројектор, или иза већег сочива, или служи за вежбање ока. Реч је очигледно била мало тешка за Амере, па се то код њих зове (фотографски-) слајд, што ће рећи клизавица, клизач, тобоган и слично, јер уклизава у пројектор. Могли су одабрати и било коју од педесет других преоптерећених речи, са истим резултатом.… Nastavite sa čitanjem >>
Наслов сам, бар до двотачке, наравно украо од Миће Данојлића. Ту сам књигу купио чим је изашла, линк на мрежно издање чувам откад сам га нашао, ал’ слабо то читам јер већином знам напамет. Хоби је хоби. Мало се запусти, па се обнови, па заборави, па васкрсне. Хобисти се углавном деле на сакупљаче и ситне мајсторе. Што ови други направе, ови први трпају у своје збирке.
Пошто сам стерео тип, радим на оба канала. С једне стране скупљам свашта, ено код мене на сајту десетак спискова којечега тако сакупљеног. С друге стране, попут сакупљача часовника, волим да расклопим и видим шта има унутра, како то ради.
Дакле, еквилајзер. Шта уопште то сокоћало (сада додатак у апликацији којом пуштате музику) ради? Подешава јачину звука за сваку октаву посебно. Или ако имате јефтинији модел, не ради по октавама него по неким другим цртама зарезаним дуж скале. Зависи колико је коштао алат, може да буде напросто једно дугме за ниске и једно за високе тонове. Да ли је алат електроника (вероватно неки намотаји и којешта) или софтвер (анализатор дигитализованог звука) није много битно, ради исто. Али чему то?… Nastavite sa čitanjem >>
Ako pratite ove, takozvane, popularne medije (čitaj: TV i internet), primetili ste manje-više potpun izostanak zrelog i inteligentnog humora. Dva su uzroka tome, objasnićemo kad vidite primer koji smo vam pripremili.
Evo šta je ostalo od humora.… Nastavite sa čitanjem >>
O nemačkom jeziku vlada stereotipno mišljenje da je precizan, ali složen i tvrd za uši. Šta je od svega toga istina? Da proverimo:
Pa sad, nije da nije…
Čegbre, ima još.… Nastavite sa čitanjem >>
U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.
E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.… Nastavite sa čitanjem >>
