Kad pesma promeni vlasnika

Bliži se vikend. Lepo je vreme, verovatno iz vas izbijaju poslednji tragovi onog predprolećnog umora i daju mesta novom životnom elanu. Pesma o kojoj je ove reč možda nije primerena za to raspoloženje, ali ona mi je potrebna kao najbolja moguća ilustracija teze o kojoj bih hteo da ostavim reč ili dve.
Da li ste ikad čuli za izraz “oteta pesma” ili “pesma koja je promenila vlasnika”? Ne, ne mislim na plagijate niti na postmodernističke uzlete Gorana Bregovića – mislim na ono kad neko otpeva nečiju pesmu, pa ta izvedba ispadne kao da ju je taj i stvorio ili je baš pisana za njega. Znate li takve primere? Baveći se muzikom poslednjih tri-četiri decenije, nakupio sam takvih primera i mogu reći da ih znam mnogo.

Every time I planted seed, he said 'kill it before it grow'...Neki primeri su diskutabilni i predmet su ličnog ukusa. Recimo, značajno je to što je Eric Clapton 1974. snimio “I Shot the Sheriff” Boba Marleya, jer je tim činom napravio najveću moguću uslugu mladom jamajčanskom muzičaru tako što je ceo svet saznao za njegovo ime; ostatak priče je istorija. Ali, možemo se sporiti da li je Claptonov bravurozni aranžman popravio ili pokvario priču u odnosu na zamisao. Ja se opredeljujem za jednu od živih verzija koju nam je Marley ostavio. Izvini, E.C., možda si ti bog, ali Marley je bio car.… Nastavite sa čitanjem >>

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što jednog trenutka primetiš neke bele fleke ispred očiju, pa shvatiš da si zaboravio da dišeš dok slušaš.

A tek onda uzdahneš duboko. I opsuješ onako, najsočnije što umeš.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što shvatiš da se čovek poigrava sa kič-ikonografijom, a pritom ne upada u kič. Pa se još pritom i zapitaš zašto nema više ovakve muzike.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što svede sopstveno delo na dve gitare i šest glasova i pritom ga učini još boljim. A ti to slušaš i tek posle primetiš da ti je brada nonšalantno opuštena… Nastavite sa čitanjem >>

A sad, da malo zapržimo

Ide vikend, pa je red da nađemo neku muzičku temu koja će nam se zalepiti za pamet kao muzička podloga. Evo predloga: Firth of Fifth, numera sa albuma Selling England by the Pound. Solo na gitari koji je proslavio Stevea Hacketta, jednog od meni omiljenih muzičara u svim kategorijama.

A onda da malo zabiberimo: sledi verzija sa prošlogodišnje Hackettove turneje. Ona, nažalost, nije imala mnogo veze sa onim što je on radio na Nišville festivalu letos sa grupom Djabe, gde smo uredno bili na prozivci (ali to je druga tema).

 

I za… Nastavite sa čitanjem >>