Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: сплав 4

Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.


(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење –… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: сплав 2

Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.
Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.

(велика)

Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: сплав 1

Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.
Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.


(велика)

На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.… Nastavite sa čitanjem >>

Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.
e70_0002920160922_17_32_00-2-2

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа e70_0003420160922_18_45_00-2-2прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: вагони на фабрици станици

Ако је неком чудно да чује “фабрика станица”, то је зато што није одрастао довољно близу старе индустријске зоне у Зрењанину. Она је имала и своју железничку станицу, која се звала “Зрењанин фабрика”, и то званично.
У ствари, зове се још увек, него је индустријска зона покојна. Зато ова фотка не спада у ону врсту фото сафарија званог “тражимо Сталкера да нас проведе кроз Зону” (јер се никад не зна кад ће неки радник неког обезбеђења да запати Чворовићев синдром), него је требало да спада у кафанске.

eos_4209520160730_19_16_58

(велика)

Ово је призор тачно преко пута те кафане.

Фабрика станица је својевремено имала поприличан промет. Јутарњи возови су довозили бар половину радника за добар део два-три Комбината (и Серво Михаљ, и текстилну и металну индустрију којегде по крају). Пошто се део погона налазио иза пруге, изграђен је и пешачки мост преко колосека, јер је бивало и удеса – замор, пиће, магла, ноћ… Сад овуда прођу два-три воза дневно, раднички су одавно укинути (овде дође линк на “Радничка класа одлази у рај”, нема, побрисали злотвори), теретни нешто више ноћу него дању…… Nastavite sa čitanjem >>