Ој, кафано: Рокфелерово клизалиште

Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.
То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.

Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: Асторија

Лето 2004, нови посао. Затекнем се у Њујорку, и окренем телефон свог старог другара с ким сам се срео на тезги. Јер, никад се дотле нисмо видели, а сарађујемо већ две године и знамо се напамет.
Прве вечери долази он по мене, нађемо се испред мог хотела и идемо на вечеру у индијску четврт, што је само ћошак даље. Он изиграва домаћина, јер он је боливудско дете, одрастао негде око студија, и сам се бави режијом, и ко зна ком игром случаја се нашао на месту координатора у програмерском тиму. Објашњава ми разлику између јужне и северне индијске кухиње и закључујемо да је исто као и свуда: јужније се једе љуће. Пиво из Индије није више какво га памти, разводњено је и све скупа американизовано.

Друго вече, седам у метро и идем преко у Бронкс, код њега. Каже сиђеш на тој и тој станици и онда четири ћошка на север. Метро, чим пређе мост, више не силази под земљу, него вози на стубовима изнад неке главније улице. Галама је невероватна, али дућанџије и муштерије ни не обраћају пажњу, навикли. Три ћошка даље, мир и само удаљени хук саобраћаја. Тај крај се зове Асторија и некаква је оаза у тој њујоршкој лудници. Налазим адресу, идемо преко у кафанче.

2004-06 kod debduta

велика

Крајеви града су углавном етнички повезани, мање више већ према томе ко је најјачи од трговаца некретнинама, сваки ће пре свега да продаје земљацима. Овај део Асторије је ваљда тада био јерменски, или јужноамерички. Сам бар је грчки – пили смо узо (прва флаша у другом реду одозго) – али власник је био Пољак, управо недавно откупио од претходног власника, Мексиканца.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: програмери у Милвокију

О трошку оне фирме од јуче стигнем на програмерску конвенцију у Милвокију. Последњи Вилфест (јер је организатор био Вил Хенцен, а званични назив конвенције је предугачак). Тек је ту било добрих кафана… Година 2003, месец октобар.
Једно вече смо ишли у Шпијунски музеј, који је више кафана и зајебанција на шпијунску технологију из прве половине XX века него што је музеј. Улази се кроз тајна, једва обележена, врата, па се иде кроз некакве ходнике са неким историјским фоткама где мало мало па из ока засветли црвена диода, на улазу траже лозинку (пише на рекламном летку која важи ког дана), око столова неки сандуци од муниције, џакови са песком… више личи на бункер… и слабо је светло. Ниједна фотка одатле није за овде.

Па је било догађања око шанка испод степеништа у самом хотелу, где је главни штос да на неколико места имају по буренце са кикирикијем печеним у љусци, а љуске молим бацати по поду – више им се исплати да то после почисте него да сваки час износе корпе и опет морају и да почисте, а сољено је жестоко па се прода више пива… и тамо је било килаво светло. Јесте да имам фотку како колега свира клавир који смо изгурали из неке споредне просторије, али то је као виц који мора да се објашњава, нема довољно свог контекста. И зато, ово:

AGFA DIGITAL CAMERA

Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…
Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше.… Nastavite sa čitanjem >>

Све је мање добрих кафана

Шифрер… Добро рече ономад Зоћа, кад сам га питао “ама одакле да извадим следећу музику за блог”. Рече само “шта чујеш па ти запне”. Шифрер ми је запео данас. Ово, баш овај снимак. Размакни звучнике, наточи, крени.

Јес разгледница, али је ово онај штимунг, оно како замишљам своју кафану. Има и правог видеа, ево овај, например, а ко препозна другар’цу с десне стране нек’ се почасти једним… шта већ пије, ал’ чисто вино, мало да киси, би пасовало.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: прибор за јело није за јело

Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.
Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:

(велика)… Nastavite sa čitanjem >>