Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…
Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше.… Nastavite sa čitanjem >>

Све је мање добрих кафана

Шифрер… Добро рече ономад Зоћа, кад сам га питао “ама одакле да извадим следећу музику за блог”. Рече само “шта чујеш па ти запне”. Шифрер ми је запео данас. Ово, баш овај снимак. Размакни звучнике, наточи, крени.

Јес разгледница, али је ово онај штимунг, оно како замишљам своју кафану. Има и правог видеа, ево овај, например, а ко препозна другар’цу с десне стране нек’ се почасти једним… шта већ пије, ал’ чисто вино, мало да киси, би пасовало.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: прибор за јело није за јело

Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.
Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:

(велика)… Nastavite sa čitanjem >>

Zašto bi žene trebalo da znaju džiu-džicu

Zato što nikad ne znaš kad će ti zatrebati neka prikladna tehnika.

Mada je malo problematično raditi ovako nešto u zemlji Srbiji, jer hrabri srpski udvarači obično idu u parovima ili hordama, a ženama prilaze ne sa namerom ophođenja prema njima, već sa namerom hvaljenja pred hordom… Nastavite sa čitanjem >>