Једна од пре: насумица 1972.5

Те године сам стварно стизао свуда са фоткалицом. Чак сам постао незванични званични фотограф дома омладине, и с јесени исфоткао целу серију концерата. Од свирке Корни групе у октобру сам већ нешто качио, а ово је, ако се добро сећам, било почетком децембра.
Наступала су четири словеначка бенда. Бумеранг, Срце, Томаж Домицељ (да, и та фотка је са ове вечери) а за четврти се не сећам како се звао. Бумеранг… не сећам се шта су свирали, било је ваљда жестоко, имали су јаче озвучење него што је јорган сала могла да прими, што се само донекле испотирало са оноликом биомасом у публици. Имам и данас њихових снимака на плејлисти, звуче бледуњаво, ваљда је то из неког периода кад су тражили ауторски израз, па им се није посрећило.

Него, Срце… е, то је било жестоко. На овој фотци се толико и не види ко је ко, изабрао сам је само зато што најбоље дочарава штимунг. Јер Срце је било прототип оног што ће касније да се изроди прво у Југословенску рок селекцију, а потом у Септембер. Да, свирали су и Гвендолину, свој једини сингл.… Nastavite sa čitanjem >>

Toni Levin i ja

Da krenemo od početka, što je u stvari bio kraj. Ovo je zatvorilo prvi koncert u Pragu 26. juna 2018, pre bisa, a možda i nije?

Bezvremeno:

Kao što već pričasmo na Suštini Pasijansa onoliko puta, koncerte ne treba propuštati. Pogotovo, ne treba propuštati koncerte ljudi koje smo slušali u mladosti, a koji i dalje sviraju, i koji su i dalje dostojni svoje reputacije i lepog sećanja koje imamo o njima. Robert Fripp je, za mene, jedan od tih ljudi. U tipičnom maniru, Fripp je tekuću turneju po Evropi okarakterisao kao jubilarnu, iako King Crimson puni tek 49 godina rada. Naravno…… Nastavite sa čitanjem >>

Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…

Između odlične žive svirke i magije na sceni, u tehničkom smislu reči, nema nikakve razlike; nabrajanje onog što je isto bi trajalo dugo, a bilo bi banalno i beskorisno. Ono što se bitno razlikuje ne može da se ispriča; tačnije, ja to ne umem, pa arogantno prilagođavam svet sebi tvrdeći da niko drugi to takođe ne može. Kako god: da li ćeš primetiti razliku ili nećeš, uh, pa kako sad to objasniti?…

A pre svega: hoće li se magija na sceni uopšte desiti? To se ne može znati unapred. Ponekad se desi, ponekad omane, jebigica. Važno je da pohodiš što više koncerata, da ni na jedan ne poneseš nekakvo kovertirano očekivanje, jer u tom slučaju sledi garantovano razočarenje, nego gledaš da skočiš na talas doživljaja i surfuješ njime, a da li ćeš doživeti katarzu ili se samo dobro zabaviti – ko zna…… Nastavite sa čitanjem >>

Glasovi u polju

Život je prekratak da bismo razne gluposti trpeli ikako; a naročito je prekratak da bismo neke banalnosti pregurali više od jednom. Međutim, život je dovoljno dragocen da bismo neke jednostavne a veličanstvene pojave morali da priuštimo kad god je to ikako moguće. I onoliko puta koliko je to moguće, naravno.

Imajući tu pouku na pameti, još pre nekoliko nedelja sam obezbedio preduslove za svoj drugi susret uživo sa grupom Calexico.

Pa, valjda je jasno zašto.… Nastavite sa čitanjem >>

Divlje guske

Premotavam na osnovu detalja i ne uspevam da lociram na vremenskoj osi, a arhiva u kojoj mogu da rekonstruišem je preduboko… Da me đavo odnese ako mogu da se setim koje godine je to bilo – 2002. ili 2003. Da je bilo kasnije, imao bih fotografije.

Ma dobro, nije više ni toliko važno kad tačno beše. Pamtim hladnu noć i vrelu muziku.… Nastavite sa čitanjem >>

Euforija paljevine

Nota bene°: postoje razne vrste paljevina i neke od njih nemaju nikakve veze sa piromanijom. O takvoj paljevini je i ovde reč: neko se popalio na nešto.
Da bi ovaj posao svakodnevnog objavljivanja muzike mogao da ostane uživanje, a ne da se pretvori u kuluk, pribegavamo raznim marifetlucima. Asociramo se na nešto na stotinu načina, zavirujemo šta pominju naši drugari, setimo se nekoga ili nečega kad čujemo ili vidimo negde, ponekad se zapitamo i koga nismo odavno pominjali, a bio bi red…

Čeprkajući tako u jednom spontanom prolazu kroz taj naš spisak muzike za popodne, utvrdim nešto što nisam mogao samom sebi da poverujem.

Posle više od 2000 priloga, Talking Heads smo slušali samo dvaput. Kuku si ga nama. Daj da to ispravimo, rekoh i odmah otvorih Live Writer.… Nastavite sa čitanjem >>

Tebi putujem

Danas, za razliku od uobičajene vikend-skribomanije koju od mene povremeno trpite, prijatno ću vas iznenaditi izbegavanjem velike priče. Moju proteklu sedmicu je obeležilo pohađanje koncerta Josipe Lisac. U pokušaju da što duže u sebi zadržim što više od tog neverovatnog događaja, delim sa vama matičnu izvedbu pesme koju je Josipa izvela sa grupom Chui, a koju sam tog 14. februara u centru Sava čuo prvi put.

Ne bi čovek očekivao od Josipe i ovako nešto, zar ne? Ili – možda i bi?…… Nastavite sa čitanjem >>