Једна од пре, у ствари две: сужени колосек

тог воза нема, композицију нема ко да свира

тог воза нема, композицију нема ко да свира Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.
Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.
Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то.… Nastavite sa čitanjem >>