Две од пре: насумица 1972.3

Ваљда сам се штогод трудио да оставим утисак на рибе, па ме је било на све стране. Клуб је увек кубурио с парама, то јест без, па је увек гледао да се огребе бар о материјал – пропратимо неку другу тзв. манифестацију (тј испољавање, где су само ископали то) и очешемо се о њихов буџет на име утрошка фото материјала. Којег бисмо набавили бар двоструко више него што треба.
Тако сам доспео испод моста.

Нисам био сам тамо, то су се кајакаши нешто такмичили. Њихов клуб је био испод моста (сад је поред оног другог), а за организацију су чак изнели све оне бајаги кожне столице и довукли чудо једно од опреме.

Ту су, да видимо, мегафон, воки токи (оно што држе неки у позадини, комада два а мора да је негде уз реку био и трећи), озвучење, магнетофон тракаш, нишанска справа за линију циља (оквир од летава са канапом по средини). Ту је и информациони систем – писаћа машина, гомила папира и индиго папир марке Карбон Загреб , те сигналне заставице.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: Брет

Иако Зрењанин има и некакву периферију, центар је ипак много фотогеничнији, због старости и због реке, па госте водимо тамо. Брета знам још од 1997, кад ми је имејлом одговорио на питање “зашто у Америци нема села”. Јер није могао краће а за форум је дугачко.
Отад се дописујемо, а после смо били и комшије – условно речено, на сто миља, па после на двеста педесет. Посетио нас је тамо десетак пута, а посетили смо и ми њега.

А онда више нисмо били комшије, но њему није сметало. Трајало му је скоро пет година док је испунио обећање да ће да сврати, али га је испунио.

eos_3618920150416_17_31_32

(велика)

Ако вам се призор чини познат, то је зато што вам је познат. Већ смо имали фотку овде (Грбо, помагај, не могу да нађем линк), снимљену са скоро истог места, и наравно скроз другачију.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: испод моста

Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.
Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…

испадне на крају ово