Ne smatram da sam obavezan da verujem da je isti Bog koji nas je obdario čulima, razumom i pameću imao nameru da zaboravimo njihovo korišćenje.
Pišući tokom minulih vekova, mnogi su se naučnici osećali primoranim na poetski uzlet povodom kosmičkih misterija i božje rukotvorine. Moguće je da se ovome ne bi trebalo čuditi: mnogi naučnici tada, kao i mnogi naučnici sada, određuju sebe kao duhovno pobožne.
Ali pažljivo čitanje starijih tekstova, pogotovo onih koji se bave samim kosmosom, pokazuje da autori prizivaju božansko tek kada dosegnu granice sopstvenog razumevanja. Oni se obraćaju višoj sili tek kada se zagledaju u okean svog ličnog neznanja. Oni zazivaju Boga tek sa usamljene i nesigurne ivice nepojmljivog. Sa druge strane, tamo gde osećaju pouzdanost svojih objašnjenja, Bog jedva da biva spomenut.
Počnimo sa vrha. Isak Njutn je bio jedan od najvećih umova koje je svet do sada video. Njegovi zakoni kretanja i njegov univerzalni zakon gravitacije, osmišljen sredinom sedamnaestog veka, objašnjava kosmičke pojave koje su filozofima izmicale milenijumima. Kroz ove zakone, moguće je razumeti gravitaciono privlačenje tela u sistemu, a time i razumeti orbite.
