Једна од пре: кад врдне миш

И у доба кухињске лабораторије се експериментисало. Грејао се развијач, или се фотка развијала прво у меком негативском па онда у тврдом позитивском развијачу (енг. developer, дакле програмер). Вежбала се соларизација. А било је и разних случајних изума, незгода са срећним исходом.
Што је, дакако, коштало. Трошио се фото папир. Још горе, остајао је у води до ујутро или свеже осушен па остављен да се поравна, и сви виде шта је успело а шта није.

Са дигиталном фотком је прилично другачије. Експериментисање кошта само времена, а и тога мање него са хемијом. Много мање, јер хемији треба неколико минута да уради посао, а и онда баш не видите шта сте урадили, јер се ради при црвеном или жутом светлу, или треба спаковати материјал у онај црни папир, упалити светло, сачекати да се очи навикну на њега… Док се код дигиталне резултат види исте секунде или, ако сте радили нешто сложено и терали процесор да ради склекове, по цео минут.

Ово је почело као омашка.

(велика је овде)

Напросто ми врднула рука док сам тинцао кривуљу осветљења, па је крива испала доста стрма у средњим тоновима. И то не на овом снимку, него на неком суседном. Већ сам махинално кренуо да то исправим, кад сам схватио да ми се свиђа шта сам добио.… Nastavite sa čitanjem >>