Насумица 1974.3

Иако још нисам знао како ће испасти дуга таванска експозиција од прошлог пута, наставио сам истим правцем. Јер, фоткало се у ролнама, тих 36 снимака је био период између рада и резултата. Није било тог екранчета да се на како-тако прегледа претходни снимак, него чекај да стигне са развијања. А онда прошао воз, променило се светло, прошло пар недеља, некад и више.
Охрабрен тако непознавањем резултата првог покушаја, кренем одмах на следећи. Срећом је клуб имао просторије близу центра, па смо госпоја (тада само девојка) и ја свратили до клуба, узели статив, и попели се у једину стамбену новоградњу у центру. Тј на њу, то ваљда и данас има терасу уместо крова. Тада је могло да се уђе тек тако, ваљда је то била та тоталитарна репресија. Те сам одвалио један пејзаж.

Мало има снимака из тог периода које сам пресликавао више пута. Овај, међутим, двапут, и то уз допунску обраду дакле подрезао сваку боју посебно са обе стране, па онда још подесио и збирну кривуљу осветљења. Ни тако нисам добио оно што сам тада хтео. Прва преснимка је била сувише верна оригиналу – бледуњава и још прљавија.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: поглед удесно

И, миц по миц, дођох до фотке од које је почела ова серија. Сусетка претходне, снимљена истом приликом, а сетио сам се ње кад ми је рндалица нанела онај љубичанствени пејзаж са јужне стране. Учинило ми се познатим, па сам се сетио да сам се већ бавио тако нечим. Нашао, па зашао и… кренуо да пишем с другог краја (овог).
Дакле исто то јануарско вече, снимљено са исте терасе, само поглед ка Бежанијској Коси.

e70_03099~20170129_16_59_26(велика)

У ствари, имам у тој серији још неколико које би биле за објављивање (фалите ме, уста моја, ил’ ћу вас подерати), али ова ми се чини да најбоље дочарава ту зимску танку идилу.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: Цара Душана

Да наставим овај јесењи циркус циклус фотком из оне друге улице са састављеним крошњама. Таквих улица нема превише, мало зато што дрвеће не стигне да порасте толико, а мало и зато што су сокаци широки.
Ово је Цара Душана, од милоште звана “кара Душанова”, у време док је било нормално и дозвољено да се зезамо на рачун оних што пишу ц а читају к. Тамо где је сад семафор некад ми је био фото-кино клуб (опет постоји, али без оног -кино), назван ЦД13 по адреси, био је на броју тринаест. Ово је уједно и подсетник да сам прошле године само двапут имао истовремено и фоткалицу и возача и да се нисам много осевапио од фото сафарија са десног седишта.

e70_00975~20161105_14_50_14

(велика)

Иако је тек крај октобра и тек је 14:50, облачно је и делује као да је сутон. Штоно кажу, сноћкало се. Тихо суботње јесење… вече, помало хладно али бар не дува, нигде никог нема.

Крошње, која гола која зелена, па је под некима скоро мрак. Но, то је до својинских односа.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: све боје снега (3)

Морам да признам да сам скоро заборавио из ког сам то ћошета снимио јучерашњу фотку – све сам био убеђен да сам стајао на јужном углу, међутим ништа се није слагало. А онда сам приметио она кола како излазе и схватио где сам то био – 30 метара даље.
Но, остало ми је нејасно одакле она љубичаста. Није тај билборд могао тамо да добаци, он је десетак метара удесно и прилично је високо. Но, на следећем снимку, још 30 метара даље, ми се разјаснило. Стварно плави сат, иако је већ 17:20 и то крајем децембра, кад би требало да је увелико мрак. Међутим, плави сат је имао своје мишљење о том мраку.

eos_3533820141229_17_20_36

(велика)

Та лилава (од милоште звана буљичаста) је мешавина плавог сата и наранџастих светиљки. Много боље од романтичне представе о овом крају коју сам запамтио као клинац, кад смо ту негде у пиљарници купили кестење – данашња светла су моћнија и боље изгледају на фоткама. Већ оштрим… хм, објектив за кад падне снег па одемо у град (а где смо то сад ако не у граду?).… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: свежа лимарија

Е не, варате се, није аутомобилистичка тема. Опшив на забату и кућица за лотру. И први лимар за кога могу да се закунем да је поштен и савестан мајстор свог заната, све ради како треба па још мало приде, и још мало боље него што смо ми то замислили. Ако вам треба, јавите ми се.
Овог лета смо на башти имали случај Густава. Пао део плафона на једном месту, а и том забату већ пола дасака фали. А онда још једно шеснаест пута “е, мајстори, кад сте већ ту, ајде да средимо и ово”. Раде већ два месеца и још нису готови, а нису лењи. Крај се назире…

eos_4217920160805_20_04_06

(велика)

Колеге самураји можда неће познати место где су већ једном седели, јер ово је да га рођена мати не позна. Већ је и комшилук приметио да се ту нешто сија, чак из другог сокака, бљешти им нешто.… Nastavite sa čitanjem >>