Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije

– …A umeš li da odsviraš “Ciganku”?
– “Ciganku”?
– Ma znaš, onu od Hozea Felisijana!
– Šanji, čoveče, to je pesma o Ciganinu, lutalici sa gitarom, a ne o Ciganki!
– Ma dobro, pusti sad to, ja to uvek pamtim kao “Ciganku”. Umeš ili ne umeš?
– Umem. Ali ne mogu da odsviram baš onako onaj furiozni solo na kraju, nego drugačije, a moj glas nije ni blizu Felisijanovog pevanja.
– To što možeš je dovoljno za ono što planiram. Sviraćeš i pevaćeš to u predstavi, između dve celine. Vidi ko će sa tobom da svira, treba mi i taj solo, pa zato spremi to u dve gitare.

Kad se samo setim… Od tog razgovora je prošlo skoro 35 godina. Bio sam tad skoro-pa-triput mlađi nego danas.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: Џакарта

Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.
Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.

Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.

20140913_13_18_30 džakarta

У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: позоришни клуб

А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.
Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.

20140531_10_57_54 pozorišni

Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.… Nastavite sa čitanjem >>