Једна од пре: под светлошћу рефлектора

Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.
Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.

Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).

Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: црна, а царска

Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.
Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.

Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.… Nastavite sa čitanjem >>