Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima.
Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima. Nastavite sa čitanjem >>
– Pile tetkino, šta ćeš da ti tetka pošalje od muzike? Nisam ti slala paketiće, evo prošlo već nedelju dana. Brinem se da ti se nije šta desilo. Da nisi bolestan, kuku tetki?
Moja tetka iz Kalinjingrada je draga osoba. Koliko me voli, valjda govori činjenica da me i dalje oslovljava sa “pile tetkino”, ne obazirući se na moje sede zaliske.
– Slušaj, tetka, malo sam opterećen drugim stvarima i ne mogu sad da mislim o tome. Uzdam se u tvoj perfektni predosećaj da ćeš pronaći nešto novo, po mom ukusu, a da me baš iznenadi.
Nije trebalo to da kažem.
Tako mi i treba kad puštam druge da mi ubacuju mine u dnevni raspored. Sad opet neće biti spavanja.… Nastavite sa čitanjem >>
Verujem da su svi oni koji zalaze na ovaj blog ljudi poput Samuraja Skoja. Bez predrasuda! Pa im neće smetati što u, sveopštoj, ničim neutemeljenoj, medijskoj histeriji koja dolazi od Anglosaksonaca i podgrevanju straha, nudim nešto što je univerzalno…
Pa makar to dolazilo iz Rusije. 
In a moment of love, they will die for their grace
Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.
Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…… Nastavite sa čitanjem >>
Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.
No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.
Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? 
Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.… Nastavite sa čitanjem >>
Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.
Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.… Nastavite sa čitanjem >>
Kako nam mediji uveliko kroje lažnu sliku stvarnosti oko nas, tako mi je sve teže da se snađem u obilju izvođača čiji se radovi u recenzijama dižu u nebesa. Znatiželjan kakav jesam, obično poželim da nešto od toga i čujem, a sve se završi tako da veći deo muzičke ponude završi u kantici za đubre. Muzička industrija je odavno u krizi, izmišljaju se kojekakvi štosevi da bi se privukla pažnja površne publike, a izvođači se trpaju u ponekad besmislene žanrove da bi se današnjoj publici lakše omogućilo snalaženje.
Niko više nema dovoljno vremena da se udubljuje u ono što sluša.… Nastavite sa čitanjem >>
