Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svi smo malo odlepili zbog leta koje nije leto, naši dragi čitaoci odlaze i dolaze sa odmora a da i ne primetimo, pa se i mi spremamo da uskoro proglasimo tradicionalnu pauzu… Zasviraj i za pojas zadeni, mudro rekoše naši stari, pa u sklopu priprema za odlazak tamo negde, proveravanja stanja automobila i toga da mi je crkao vodokotlić koji moram da zamenim sada ili posle, mogu da se uhvatim za šefovu čuvenu direktivu – piši šta hoćeš, samo nemoj da preteruješ…
Evo, neću… 
Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.
No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.
Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? 
Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.… Nastavite sa čitanjem >>
Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.
Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.… Nastavite sa čitanjem >>
U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.
Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. 
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.
Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.… Nastavite sa čitanjem >>
Verujem da je većina ovde prisutnih poslednjih meseci pročitala veliki broj tekstova o zlom i moćnom holivudskom producentu koji je (mal)tretirao brojne glumice, starlete i ostalu boraniju… I to je trajalo, jelte, decenijama. A one su, jadnice, ćutale sve u nadi da će se ogrebati za neku novu ulogu ili poslić.
Dok se nisu osvestile.… Nastavite sa čitanjem >>
Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.
Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.
Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.
Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.
Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.… Nastavite sa čitanjem >>
