Mesec i zec

Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.



Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.… Nastavite sa čitanjem >>

Lekcija

Moraću još jednom o gerontologiji…

Starost ljudima teško pada pa je sasvim normalno da se opiru penzionisanju. Mnogi “večiti mladići” rock & rolla su odavno zreli za penziju samo što to odbijaju da priznaju. I, skoro po pravilu, rezultati su im sve slabašniji, što je i razumljivo. Ređi su slučajevi dostojanstvenh starkelja koji su i dalje u stanju da pokazuju kreativnu vitalnost, poput Roberta Planta ili Iana Huntera, čiji ovogodišnji albumi su među najboljima koje su snimili u bogatoj karijeri.

Poslednji puvanjak od albuma me je baš razočarao.… Nastavite sa čitanjem >>