Ој, кафано: комшијин шанк

Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.
Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.

И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.

20131004_20_09_24 springfildov šank

Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: шанк у Минелу

Ако је сваки концерт позориште, онда је свака кафана аматерско позориште. Келнери знају да их гледате, чак и кад их не гледате. Попут професора, имају очи и на потиљку. Зато је ова фотка спонтана колико се спонтати дала.
Кафана у бетонској коцки, у индустријској зони – мада, на своју срећу, на месту где ова тек почиње, и увлачи се између пруге, реке и околних приземних кућа. Почела је као фабричка менза, срећних седамдесетих или осамдесетих, кад се сматрало да радници не морају да ручају баш у амбијенту налик фабричкој хали, са каменим плочицама, зидовима офарбаним масном бојом до метар ипо, и громогласним звекетом свега у вишеструком одјеку.

Зато је овај шанк одмах направљен отприлике овако.

20120128_11_53_46 minelМинел” ми није био муштерија, међутим кад им је кренуло низбрдо (ране деведесете, дакле), нашли су додатни извор прихода у томе да издају целу предњу зграду. Неко је ту већ отворио робну кућу у бившем магацину, а менза је постала де лукс ресторан. Амбијент се није много променио, осим што је застрто новим тепихом, унет бољи намештај, окачене дуге завесе. Тај ми је већ био муштерија, а повремено су имали толико додатних захтева, да смо остајали до увече, и онда, наравно, ручак за програмере. Запамћен по реченици “Карађорђе је у народу запамћен као веелик човек”.… Nastavite sa čitanjem >>

Poezija u šest koraka: kako se sipa pinta Guinnessa

Postoji nekoliko savršenih stvari na svetu. Pinta Guinness piva je jedna od njih. Da bi se savršenstvo postiglo, potrebno je da šanker poštuje šest koraka pri točenju te pinte. To nam objašnjava čovek koji je zadužen za kvalitet najsavršenijeg piva na svetu.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: само шанк, нема столица

И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.
Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.

Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: Трамвај 1

Ако сам очекивао трамваје у Сан Франциску, дочекао сам да видим тролејбус. Од трамваја је остало то да имају некакве аутобусе без прозора, који личе на трамваје, ал’ то сам виђао и другде по Америци. А дочекао сам и да седнем у трамвајски вагон.
У ствари, поред вагона, лакта убаченог кроз прозор… јер нас је газда, који изгледа добро познаје боља места по граду, одвео у кафану направљену од старог вагона. Не знам где је то, ни како се зове.

tramvaj0534

Из неког разлога, гости су “напољу”, тј ван вагона, а у вагону су шанк и кухиња. Вагон је скроз португалски – застава и остала декорација. Дрвени делови су одлично очувани, и понешто оног месинганог окова. Лим, међутим, не може ни да се види, јер је прекривен небројеним слојевима фарбе. Види се по главама завртања, које су све до једне скоро двоструко дебље од истих таквих завртања завијених кроз нешто друго.… Nastavite sa čitanjem >>

Ој, кафано: Харијев бар

Наредног дана, после посла, код Харија на пиво. Улица је ваљда Филмор или тако неко од оних места где се зидала историја психоделије. СФ је то.
Била је и нека вечера, ништа за памћење. Штавише, ни кафана нема неку посебну физиономију. Јесте фино скоцкана са плафоном у боји шупе, зидови обложени што платном исте боје што резбареном дрвенаријом, лустери у некој имитацији фењера од кованог гвожђа, намештај од пуног дрвета, али има у сваком углу исти велики екран са спортским каналом (срећом не нарочито гласно) какав има и најобичније појило. За разлику од већине других места, једва налазимо места да седнемо – гужва је прилична. Покушавају да се истакну маштовитим именима ића и пића, што раде и сви остали, па та трка у рекламном наоружању врло брзо изађе на нерешено. Међутим, кафану чине гости, и они дају атмосферу. Разговор, граја…

Но, пре него што убацим фотку, звучна кулиса.

Е, тако. Ова песма ми се врзмала по глави цело вече (и још једно вече, кад смо опет дошли овамо). Наравно, то није тај Хари, није битно.… Nastavite sa čitanjem >>