Годишњи од три дана (8): вечерња шетња

Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.
e70_0031220160924_20_30_00Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.… Nastavite sa čitanjem >>

Годишњи од три дана (7): фолклор

У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.
e70_0026120160924_13_53_44mТако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.

Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.

Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.

e70_0027220160924_14_33_02Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.… Nastavite sa čitanjem >>

Годишњи од три дана (6): овај мост неће никуд

Разлика између пуног пансиона и само ноћења је толико ситна да се нисмо ни размишљали. А и занимало ме шта то кувају да им се исплати. Схватио сам да још један онакав оброк може да упропасти одмор: преспавао бих га варећи. И одлично је испало, гладни нисмо били, а у свако доба смо били у форми за шетњу.
Наравно, вечерња шетња служи и томе да испробам како се нова фоткалица сналази са слабим светлом. Намерно нисам ограничавао осетљивост, него га пустио да се разбашкари, да видим какво ће зрно да испадне. Хоће ли вући у шмрљаво есембе или у мрко-алгасто или тако неку ругобу, или ће ипак изгледати лепо? Међутим, испало је да сам прво испробао блиц.

e70_0020620160923_20_33_44pЗа неупућене (у које убрајам и себе), ово је Мост љубави. Као што се на другим местима туристичке природе баца кинта у фонтану или изводи неки други пригодан обред, овде се неко досетио да се надовеже на стихове e70_0019920160923_20_33_06-2Десанке Максимовић и од њих развије ситан бизнис. Како се то у ствари десило, нек истражује ко има времена, заузет сам писањем :). Заљубљени закаче свој катанац, са све именима исписаним на њему, на ограду моста, и то онда ту стоји ко зна докле. Ваљда једном годишње одсеку оне што су баш зарђали (а можда су се и парови дотле већ разишли а можда и нису, ко ће то знати – да наиђу свакако не би могли да нађу свој катанац испод десетина других, новијих).… Nastavite sa čitanjem >>