To je nama naša

Borba dala.

A šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan mladosti? Ne, neeeee…

Ko god je sumnjao, da više ne sumnja.

(Ma, gde zaturiše to Tiletovo pismo?)… Nastavite sa čitanjem >>

Znate li šta je ovo?

Znate li šta je ovo?… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: скоро без сиве

Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.
Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.

eos_3184320140615_13_36_28

(лепша је велика)

Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…… Nastavite sa čitanjem >>