Једна од пре: шапурина

Кажу да је најлакши штос да посвађате два Енглеза да их питате како се исправно кува чај. Не само што ће имати различита мишљења о томе, него ће их заступати жестином коју не очекујемо од Острвљана… биће ускоро Острвљени.
Има и код нас таквих тема. Например, да ли постоји бурек са сиром, да ли закувавати кафу, да ли се сипа вода у вино или обратно… У данашњем случају, то питање за заваду гласи “како се зове ово на слици”.

У мом крају се зове како сам рекао у наслову, мада сам чуо и чапурје, комушина и још неколико речи, зависно од родослова. Скоро да може да се изведе “кажи ми како се ово зове па ћу ти рећи одакле си”.

Но, времена су се променила, и колико год да смо посвађани по питању укуса, вере (или безверја), музике, политике и свачега, око обичаја се изградила нека трпељивост, па је некадашње “не каже се тако него” постало “а моји кажу овако”, уз можда неку резигнираност што је свет полудео и не говори како треба. Чак сам виђао и мешане сватове где се не посвађају око обичаја.… Nastavite sa čitanjem >>

(пред)изборни здесна

вазда тај здесна. ал’ не треба да чуди, такво је време дошло. ево, за викенд седео с другарима с факултета. не с једног од оних факултета који сам похађао, него су они сад на факултету. не као студенти, него као мање-више стално запослени. знам их с спорцких дружења. не оно кад заједно одемо на куглање ил’ билијар, јер за мене маторог ови спортови са скакањем-гурањем-ударањем и нису, него кад се окупимо, па заједно бленемо у екран на којем ови други што добијају лепе паре скачу-гурају-ударају… Nastavite sa čitanjem >>

(пред)изборна здесна

како им је добра та фора са предизборном (тишином, је л’?) – ем лелемуди могу да одморе од силних мозгања који нови слоган да опале, ем ми поштени можемо да одморимо од будала са те-ве екрана. додуше има их (будала, је л’?) и ван тог прозора у свет, а и опет нађу се и у предизборној да нам још нешто добаце, а све као поштујући је (предизборну, је л’?). само ем нема довољно контролора (ил’ се беше каже контролера), ем нема довољно муда код контроло/ера, ем и… Nastavite sa čitanjem >>

Pupin u šesnaestercu

Igrao se 65. minut utakmice Manchester United – West Ham United, u okviru FA kupa, kada se sa desne strane pred igračem West Hama Payetom iznenada otvorio prazan prostor. Krenuo je sa loptom i ušao u šesnaesterac, kada je primetio Carricka sa svoje desne strane. Na žalost, Payet je tada rešio da odglumi spoplitanje, što je uradio na način za koji bismo mogli reći da je sasvim odličan da je sudija (Ericson, ako je nekoga briga za ime) svirao penal. Pošto penala nije bilo – ili je bar tako sudija procenio, što se u datom trenutku svodi na isto – Payetov se gest morao smatrati nekorektnom provokacijom i biti kažnjem žutim kartonom, drugim, isključujućim za toga igrača. Nema sumnje da bi takav potez značio da sudija ozbiljno utiče na tok utakmice. Da li zato ili zbog principijelnog mišljenja da je simuliranje spoplitanja u biti isto što i bežanje iz zatvora, dakle očekivana i legitimna aktivnost koja ne bi trebalo da pripada domenu okidača penoloških akcija, tek sudija je, kako se to obično kaže, ostao nem. Pet minuta kasnije dešava se slobodan udarac za West Ham sa tridesetak metara od gola crvenih đavola, blago levo. Ovu situaciju, perfektnim udarcem, u gol pretvara upravo inkriminisani Payet.

Pored toga što je opisana situacija veoma dovoljna da sa Pošta.neta pređem na D3i, ona je primer i za još ponešto. Ali pre tog poneštog, da zavirimo u zabrinuti svet gnomova i primetimo da čak i oni shvataju da je nebo dobro.… Nastavite sa čitanjem >>

Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto

Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?
Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.… Nastavite sa čitanjem >>

Košmar Sile

Pošto ovo nije jedan od onih tekstova koji udaraju zazubice čitaocima, da odmah izgovorim konačni zaključak: u pitanju je obično đubre, najgori nastavak serijala.
I tako, dok se u supermegafensi bioskopu Cineplex beogradskog tržnog centra Ušće čekalo tri debela dana za karte sedme epizode Ratova zvezda, samo nekoliko blokova udaljeni staronovobeogradski bioskop Fontana ugostio je mene i još devet duša zainteresovanih za upoznavanje sa novim avanturama sveta Sile i njenih svetlotamnih lutaka… pardon, heroja. Stotridesetšest minuta kasnije isteturao sam se iz bioskopa, potpuno zbunjen, sa nevericom u očima.

E sad možemo mirno da ređamo činjenice koje vode gorenapisanom zaključku. No, pre svega, muzika.… Nastavite sa čitanjem >>

A u međuvremenu…

Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”
“U to me tek morate ubediti.”

Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”

Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”

“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”

“Da.”

“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”

“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”

jedan

Muzika jeste, nemuzika nije

Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude
Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.

Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.

Evropska komisija za govnjave standarde i merenja