Насумица 1974.1

Имам збрку у глави око догађаја који су водили до ове серије. По највероватнијој причи, претходне ноћи сам извео опит из хемије – успешно сам пронашао која је то количина алкохола коју могу да поднесем уз известан напор воље, и докле та воља добацује.
Стигао сам кући уз малу помоћ својих пријатеља, ушао тихо да се моји не пробуде, и онда се сетио да сутра треба да фоткам. А немам ни једну касету филма, само дебелу ролну у кутији. Јер је било јефтиније на ролне. Дакле правац купатило, па у мраку обрезуј крајеве и мотај. Све сам успешно урадио, једино се после испоставило да нисам затворио капију како треба.

Ујутро сам се пробудио на време и стигао на радну акцију. Јер спорт, углед града и шта ти ја знам.

За разлику од радних акција из претходних деценија, кад се бар радило нешто корисно, а и омладина путовала да се сретне (и залегне ту и тамо), ово је било нешто онако реда ради, да се нешто ради. Ред је да се град мало пицне кад организује манифестовање (тј испољавање), а три месеца након овог се одржавала нека средњошколска олимпијада војвођанска. Ту онда наступа политика.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: субјективно зелено

Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.
Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.


(коме треба да одмори очи, велика)

Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.… Nastavite sa čitanjem >>