Bekim Fehmiu recituje Dušana Vasiljeva

Danas je godina od smrti Bekima Fehmiua. Nije mi izlazio iz glave i na kraju sam popustio: potražio sam neki snimak…

Najpre, negde sam tokom dana zakačio vest, a da je zapravo nisam primio svesno: Bekim Fehmiu mi je ostao u podsvesti i sve sam intenzivnije mislio na njega. U prvi čas ni pod pretnjom ne bih mogao da se setim šta mi bi prva asocijacija. I onda sam guglao – da bih konačno otkrio: danas je godina kako je Bekim metkom prekratio bol svog dugog ćutanja.

Potražio sam neki klip o Bekimu ili sa njim na jutjubu, pa sam na vrhu video nešto što nisam video ranije. Reč je o razgovoru koji je upriličen kao TV emisija povodom izlaska njegove knjige, a tada je on izrecitovao nešto što je nazvao sopstvenim testamentom…

Kakav nastup!

Ali, da zastanem malo, jer je malčice složenije nego što se čini u prvi mah.

Poezija Dušana Vasiljeva ima posebno mesto u mom iskustvu čitaoca. Najzad, i škola koju sam završio je nosila ime ovog znamenitog Kikinđanina. Čak, komponovao sam dve pesme na njegove stihove, za potrebe nekakvih školskih priredbi. Beše i više od toga: da baš ne prepričavam kako se desilo da sviram i pevam na grobu Dušana Vasiljeva…

Pesma “Čovek peva posle rata” je jedna od najpotresnijih lirskih beleški o razočaranju posle Velikog rata, koji je Dušana Vasiljeva uhvatio dok je još junoša bio. Tada je i potkačio bolest koja ga je dotukla 1924. godine.

I danas, tek danas, saznam da je Bekim Fehmiu nazvao tu pesmu svojim testamentom!

Tražio sam, a tražim još uvek: izgleda da nema novijeg video zapisa od ovog iz 2001. (i molim za pomoć ako grešim) da Bekim Fehmiu nešto recituje ili glumi. A kako je recitovao tom prilikom, nadam se da ste do sada već čuli i videli na ovom snimku.

Bekim je svojevoljno prestao da izlazi na pozorišnu scenu još 1987. u znak protesta zbog antialbanske propagande. Nedugo potom, povukao se i sa filmskog platna, računajući i sve one saradnje koje je ostvario širom Evrope. Trebalo mu je šesnaest godina, čak, da prihvati objavljivanje autobiografije “Blistavo i strašno“. Umesto za reči, opredelio se za ćutanje; za jednog glumca, to je bolna odluka. Sećam se kako je, u jednom od jako retkih intervjua pred kamerama, na pitanje o tome da li mu nedostaju uloge, rekao kako baš ovih dana igra najlepšu ulogu u svom životu, koju ne bi menjao ni zašta na svetu: sad sam Beko Konjić svojim unucima, reče.

Beko Konjić.

Bio je veliki glumac. I veliki čovek.

$#$