(Isečak)
Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…
Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.
I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)