O paradoksu (prevelikog) izbora

“Ušao sam u prodavnicu džinsa”, veli ovaj predavač na TED konferenciji, “i prodavac me je pitao koju vrstu želim, nudeći mi nebrojeno opcija. Rekoh mu da želim onu vrstu farmerica koja je nekad bila jedina vrsta…”

Kako ko naziva moderno doba, potpuno je svejedno, jer se uvek svodi na to da se celo civilizovano društvo vrti oko tržišta. Ono što je nekad bio kupac, danas je potrošač. Ako pratim etimologiju, to zaista znači da prodavca trgovca zabole pertla da li ja kupujem nešto – njega zanima da ja potrošim svoj novac baš na tom mestu. A da bi me ubedio da ja zbilja treba baš tu da provedem svoje vreme u pripremi da popustim i sevnem platnom karticom, prodavac trgovac hipnotiše kupca potrošača na jedinstven način: prevelikim izborom.

Nevolja je u tome što se ta praksa proširila na skoro sve segmente ljudskog delovanja. Posledice prevelikog izbora su isprva neprimetne; ama, ko još razmišlja o tome?…

Razmišljaju neki pametni ljudi. Pogledajte ovo predavanje.

Apsolutno se identifikujem sa ovim izlaganjem. Štaviše, apsolutno prepoznajem horor kroz koji prolazim kada hoću da kupim nešto od čijeg izbora zavisi moja udobnost (o potrebama da i ne govorimo). Pa još kad se prodavci prave pametni… Pre oko tri godine, ovako je tekao razgovor između prodavačice mobilnih telefona, koja po godinama može da mi bude dete, i mene, koji sam želeo da kupim novi mobilni telefon:

Ja: Dobar dan.
Ona: Zdravo!
Ja: Treba mi neki jednostaan mobilni telefon; ne pravim pitanje kog proizvođača.
Ona: Evo, imamo X, ovo je hit…
Ja: Ne želim da dam 250 € za telefon.
Ona: ali ovaj ima MP3 plejer, fotoaparat i…
Ja: Izvinite. Meni treba telefon. Uređaje za slušanje muzike već imam. Fotoaparat takođe već imam.
Ona: Daaaj, nemoj da zajebavaš!
Ja: Izvinite, gospođice, da li se vi i ja poznajemo?
Ona: (ne čuje me) Evo, imamo i ovo… (zamalo nije rekla “ovo đubre”).
Ja: (reagujem na cenu telefona od 150 €) Ličim li ja vama na vašeg školskog druga? Imate li vi mobilne telefone za 40-5o € ili nemate?
Ona: Ja stvarno ne znam šta ti hoćeš!
Ja: (čestitam sam sebi što sam odlučio da ostanem miran) Hvala, doviđenja.

Telefon sam kupio 100 metara dalje, od ljubazne prodavačice koja je najpre saslušala šta želim, a zatim mi ponudila tri telefona koji su tačno odgovarali mojoj zamisli; izabrao sam najjeftiniji, po ceni od 33 €. Najskuplji je koštao tačno 40 €, unutar zadate crte.

Mnogo bolje sam prošao kad sam poslednji put kupovao sebi nove patike. Elem, primetio sam da su prodavci mnogo ljubazniji, a čak su duhovito reagovali na moju posebnu opasku “neću maglovke, neću spojlere i ne treba mi ABS kočenje”. Međutim, bele kožne patike sa običnim belim pertlama sam uspeo da nađem u doslovno poslednjoj prodavnici koju sam imao na raspolaganju. Ne znam tačan broj, recimo da je bila deseta ili dvanaesta, pri čemu sam se još ranije zakleo da u kineske prodavnice neću ulaziti.

Nedavno me je Jasna ubedila da kupimo farmerice za mene; za nju je dovoljno velika avantura i to da me natera da idemo po buticima. Bilo je to nakon što sam prvi put gledao ovo predavanje… Već u drugoj prodavnici su se našla dva para koja mi veličinom odgovaraju (nema mnogo izbora za baštenske grizlije). Natezanje oko toga da li ćemo kupiti neki par, i koji će to biti, brzo i efikasno sam prekinuo nalogom prodavačici da spakuje oba para. Na chit-chat opasku da nema mnogo matoraca kojima se dopada ovakav džins, najljubaznije moguće sam odgovorio da mi se ne sviđa ni jedan od ta dva para. Cerekanje je trajalo dok prodavačice i Jasna nisu primetile da se ja ne smejem.

Dobre farmerice nisam imao barem dvadeset godina. Nisam siguran da ću ih ikad više u životu ponovo i imati. E, zbog jebenog prevelikog izbora koji ne podrazumeva ponudu kvalitetne robe.

A Thomy senf opet može da se kupi u našim prodavnicama. Jeste: zavoleo sam ga još onda kad druge vrste senfa nije ni bilo u jedinoj samoposluzi u gradu koja je uopšte imala senf u ponudi.

(Via)