Tema kojom sam se već bavio: detalji fotografisani ispred svetla…
Glavni izazov u fotografiji je da se prekrši pravilo, koje god ono bilo. Tražite li način da učinite fotku posebno zanimljivom, dovoljno intrigantnom da je i drugi zapaze, iskočite iz tipične putanje. Na primer, probajte da slikate protiv svetla.
Fotografisanje protiv svetla je nešto što svaki klinac nauči da ne sme da radi na prvom času na foto-kursu (čekaj malo: foto-kursevi još uvek postoje, zar ne?). Prosto, kada uperite objektiv u jak izvor svetla, gubite kontrolu.
Mislio sam o tome dok sam večeras sređivao neke fotke sa letovanja: u nekoliko navrata sam dobijao fotke sumnjivog kvaliteta samo zato što mi se omaklo kontra-svetlo koje nisam predvideo. A onda, pade mi pogled na detalj u predsoblju (zapravo, stalno mi je u kadru kroz uvek otvorena vrata kroz koja dolazi spasonosni talas rashlađenog vazduha): na komodi se nalazi vaza sa aranžmanom osušenog cveća, a postavljeno je tačno ispred jedne svetiljke u kojoj se sijalica od devet vati nikad ne isključuje, nego danju služi kao ambijentalno, a noću kao orijentaciono svetlo u našem stanu.
Palo mi je na pamet da se poigram sa tim aranžmanom: gurnuću objektiv u suvo cveće, meriću svetlo na štedljivoj sijalici, pa kako ispadne. Tako je i bilo: napravio sam desetak ekspozicija od kojih sam odabrao četiri sa kojima sam de dalje igrao u obradi. Namerno biram rezultat koji sadrži greške:
Šta sam naučio iz ove sesije? Svašta!
Najpre, izvor svetla valja da bude pod kosim uglom ili u kraju kadra, ako već mora da je blizu. To je teško, s obzirom na to da valja izmeriti svetlo na jednom mestu, a fokus na drugom. Dalje, ako je svetlo iole prejako, tanki elementi (poput suvih peteljki cveća) toliko će pregoreti da će izgubiti formu; to može da se reši ublažaanjem svetla i pravilnim merenjem, ali uz rizik gubljenja detalja u prvom planu. I najzad, rad u makro režimu ispred sijalice je mission impossible na prosumer aparatu, jer u tom času režimi merenja svetla postaju drugačiji nego inače.
Ovog puta sam ignorisao merenje bele boje i perspektivu (makro režim je učinio dovoljno da umanji dubinsku oštrinu). Verujem da se ovom temom neću više baviti na ovako vulgaran način: planiram da nabavim neke stone stalke na koje mogu d apostavim štipaljke, kanape i druge andrmolje kojima ću improvizovati mini-studio za makro fotografiju. Tada ću naći način da napravim difuzno pozadinsko svetlo uz pomoć komada belog platna. E, onda ću pokušati ovo ponovo, pa ću uporediti rezultate.
A sad kad vidim šta sam sve izazvao jednom trivijalnom sesijom u svojoj bliskoj okolini, prisećam se pravila koje kaže “nemoguće da nemate šta da slikate; uzmite taj fotoaparat u ruke i radite”. E, pa sa te tačke gledišta: mišn akomplišd, vala baš.
$#$